У спомен 4000 жртава усташког покоља: Храм у Пребиловцима – симбол помирења
1 min read
Храм у Пребиловцима
Пребиловци, симбол српског страдања у Херцеговини, 8. августа биће место сабрања, обнове живота и људског достојанства и место из кога ће бити послате поруке праштања како се злодела више никад не би поновила, рекао је Његово преосвештенство владика захумско-херцеговачки и приморски Григорије.
У Пребиловцима ће 8. августа Његова светост патријарх српски Иринеј освештати Храм Васкрсења Христовог уз саслужење бројних владика и свештенства СПЦ.
Храм Васкрсења Христовог саграђен је у спомен на 4.000 Срба који су у Другом светском рату страдали од усташких злочинаца на подручју Доње Херцеговине и били бачени у јаме. Владика захумско-херцеговачки и приморски Григорије, који је идејни творац изградње овог храма и уз чије је залагање и направљен за мање од две године, наглашава како обновом Храма Васкрсења Христовог Пребиловци постају препознатљиви не само по страдању него изнад свега као место васкрсења, сабрања, обнове живота и људског достојанства.
„Поруке које једино треба послати са тог светог и страдалног места су – поруке мира, помирења и, надасве, праштања, како се слична злодела не би никада и никоме поновила, како би помирење и праштање постали жива реалност, а не само пука слова на папиру,“ истиче владика Григорије.
„Очекујемо све оне који су свесни важности овог догађаја, његовог дубљег смисла и наше намере и жеље да све протекне у достојанственој и мирној атмосфери. Свако ко је у стању да то испоштује“ добро је дошао.
Забетонирана јама
У Пребиловцима је у првим данима августа 1941. страдало 85 одсто живља, махом жена, деце и стараца. Они су, према сведочењима усташа којима је 1957. суђено за овај злочин, живи гурнути у јаму Голубинка код села Шурманци надомак Међугорја. Јама је по налогу комунистичких власти забетонирана.
Кости су извађене тек 1991. године. СПЦ је канонизовала мученике пребиловачке, који се обележавају 6. августа.
Придружите нам се на Вајберу и Телеграму:
je krajem jula 1941. godine u Sarajevu konferencija bivših vlasnika agrarnom
reformom oduzete zemlje. Na toj konferenciji je Ademaga Mešić izjavio da je
glavni cilj agrarne reforme u Bosni i Hercegovini bio slamanje (materijalno, politički
i nacionalno) »najčistijeg hrvatstva« i »ostvarenje glavne ideje vodilje velikosrpske
svetosavske misli«. Na toj konferenciji je zaključeno da se oduzete
begovske zemlje vrate u neograničeno uživanje bivšim vlasnicima, odnosno
njihovim zakonitim naslednicima. U težnji da privuče vrhove islamske verske zajednice,-Pavelić
je Muslimanima obećao široku »vjersko-povjesnu autonomiju« i
doneo odluku da se u Zagrebu sazida monumentalna islamska bogomolja – Dža-
•• 4?
mija.
Iskoristivši političku dezorijentaciju i tešku ekonomsku situaciju siromašnog
muslimanskog stanovništva ondašnjeg gatačkog sreza, ustaše su, neposredno
nakon preuzimanja vlasti, podelile tom stanovništvu oružje i nekoliko
vagona žita, stavljajući mu u isto vreme do znanja da stoke ima u srpskim selima
samo je treba uzeti. 43 U tom pravcu je Muslimane gurala ustaška štampa. Još 11.
aprila »Hrvatski narod« je pisao da hrvatski narod, u svojoj »slavnoj ali krvavoj
povjesti« nije podneo »toliko žrtava u krvi i imetku koliko je podneo u posljednjih
dvadeset i dvije godine«. Osvrćući se na situaciju u Hercegovini »Novi list« je
u broju 37, između ostalog, pisao:
»Kada putujete krajevima istočne Hercegovine, ljude iz drugog dijela Hercegovine
začudi poredak u tim krajevima. Sve je ovdje ostalo po starom i još se
nije nijedna neplodna voćka koju je zasadila zla uspomena pokojne Jugoslavije
iščupala. Ovdje neki Srbi očekuju neko čudo, ili u najmanju ruku da će se ujediniti
sa budućom Crnom Gorom. . .
Mi ovim bijednicima i ni od koga nepriznatim Crnogorcima svečano
poručujemo da nijednog komada Herceg-Bosne nikome ne damo, a osobito zabranjujemo
doseljenoj od juče raji i kmetovima da se rasipaju sa tuđom zemljom.
To nam zabranjuju grobovi Barbarića, Tanovića i stotina drugih koji od straha ne
iseliše iz istočne Hercegovine, nego poginuše u svojim kućama od buntovnika
Vujovića i drugova, a njihova imanja opljačkaše njihove komšije Srbi« (podvukao
S.S).44
Kada su najviši državni funkcioneri i štampa sipali ovakve otrove, može se
zamisliti šta se sve tih dana kovalo u ustaškim stožerima, logorima i taborima,
kao i u ustaškoj organizaciji, čija je mreža već bila prekrila sva naselja u kojima je
živelo hrvatsko i muslimansko stanovništvo. Jer, valja imati na umu činjenicu da
je u međuvremenu Pavelićeva vlada donela niz zakonskih odredaba, kojima su
Srbi, Jevreji i Romi praktično stavljeni van zakona.
Već 17. aprila, upravo na dan kada je obrazovana prva vlada NDH, objavljena
je u ustaškim »Narodnim novinama« njena »Zakonska odredba za obranu
naroda i države«, čiji prvi član glasi: »Tko bilo na koji način povrijedi ili je povri-
jedio čast i životne interese hrvatskog naroda ili bilo na koji način ugrozio opstanak
Nezavisne Države Hrvatske ili državne vlasti, pa makar djelo ostalo samo u
pokušaju, čini se krivim za zločinstvo veleizdaje.«4 5 u narednom članu kaže se
da će sve one koji se učine krivim za delo veleizdaje »stić kazna smrti«. Ova
zakonska odredba bila je, u stvari, gruba kopija ranijeg austrougarskog zakona o
prekim sudovima.
Osam dana docnije, doneta je »Zakonska odredba o zabrani ćirilice«, koja
je imala samo dva člana: u prvom se kaže da se na području NDH zabranjuje ćirilica,
a u drugom da odredba stupa na snagu na dan njenog objavljivanja u
»Narodnim novinama« i da se njeno sprovodenje u život poverava ministru unutrašnjih
poslova.46
Posle donošenja ove odredbe ćirilica se nije smela upotrebljavati
ni na nadgrobnim spomenicima umrlih Srba. Štaviše, osnovan je Državni
ured za hrvatski jezik, kome je stavljeno u zadatak da sastavi indeks »tipično srpskih
riječi i izraza« radi njihove zamene odgovarajućim hrvatskim izrazima.
»Zakonska odredba o prelazu iz jedne vere u drugu«, koja je doneta 3. maja
1941. godine, nalagala je da odobrenje za to daju mesne ustaške vlasti. Njima
je, međutim, posebnim uputstvom Ministarstva pravosuđa i bogoštovanja stavljeno
do znanja da se u katoličku veru ne smeju primati »pravoslavni popovi, učitelji.
zatim inteligencija uopšte i, napokon, bogatiji sloj trgovaca, obrtnika i seljaka«,47
koji su očevidno bili predviđeni da budu prve žrtve ustaškog genocida.
Pomenućemo još samo »Zakonsku odredbu o prijekim sudovima«, koji
su imali da izriču samo smrtne kazne, bez prava žalbe; zatim »Zakonsku odredbu
o upućivanju nepoćudnih i pogubnih osoba na prisilan boravak u sabirne i radne
logore«, koja je NDH pretvorila u državu logora i smrti; »Zakonsku odredbu o
zaštiti arijevske krvi i časti hrvatskog naroda«, kojom je ozakonjen genocid nad
Srbima, Jevrejima i Romima, koji su imali tu nesreću da se nađu na teritoriji
novostvorene ustaške države; »Zakonsku odredbu o obaveznoj prijavi imetka
Zidova i židovskih preduzeća«, kojom je legalizovana vandalska pljačka jevrejske
imovine. Tim i drugim zakonskim dekretima ustaški režim je oficijelno pretvoren
u najcrnji oblik fašističkog metoda upravljanja, koji će svojim čudovišnim zločinima
nad Srbima nadmašiti sva razbojništva nad okupiranima narodima Evrope,
koja su počinili nemački nacisti.
Obavešten o Pavelićevoj nameri da po svaku cenu, ognjem i mačem,
istrebi sve pravoslavce u svojoj zemlji, general JHorstenau je angažovao bivšeg
austrougarskog oficira, docnije šefa ispostave Abvera u Zagrebu^ Artura Hefnera.
da mu prikupi pouzdane podatke o nacionalnoj strukturi stanovništva novostvorene
hrvatske države, što je on za nepuna dva meseca i učinio. Prema
Hefnerovom izveštaju dostavljenom generalu Horstenauu 14. juna 1941. godine,
ta struktura je izgledala ovako:
Hrvata
Srba
Muslimana
Ostalih
3.069.000 ili 50,78%
1.847.000 ili 30,56%
717.000 ili 11,86%
410.000 ili 6,80%
6,043.000 ili 100%
Na kraju izveštaja posebno je naglašeno da podaci potiču »od Hrvata
Zvonimira Dugačkog«, što isključuje svaku pomisao da je udeo Hrvata^ u
ukupnom broju stanovništva smanjen
Kao što se vidi, bezmalo jednu trećinu stanovništva NDH činili su Srbi.
Pošto je »nesrazmera katoličkog, odnosno hrvatskog stanovništva u odnosu na
celokupno stanovništvo Bosne i Hercegovine očigledna« – naglašava Hefner u
jednom svom izveštaju koji je napisao u svojstvu šefa ispostave Abvera u Zagrebu
– »ustaše su tu činjenicu pokušale da prikriju pred svetom na taj način što su
muslimane jednostavno označili kao Hrvate, koji su bili tobože prisiljeni da prihvate
islam«.4
! u istočnoj Hercegovini su 1941. godine ustaše, doista, zaigrale na
muslimansku kartu, preko prvaka JMO i HSS braće Kulenovića, Alije Šuljka, Hakije
Hadžića i drugih. Ustaše, najčešće preko njih, pozivaju Muslimane na proterivanje
Srba »sa tuđe zemlje« i zauzvrat im obećavaju: vraćanje agrarnom reformom oduzete begovske zemlje i drugih privilegija, primanje većeg broja ljudi
u državnu službu, pre svega u njene oružane formacije, zapošljavanje nezaposlenih,
socijalnu zaštitu, imovinu pobijenih i proteranih Srba itd. Ustaški poverenik
u tom predlogu ističe da je upravo nastupila prilika da se begovatu vrate oduzete
zemlje i druga imanja da bi se time obezbedila materijalna zainteresovanost
uticajnog dela muslimanskog stanovništva za održavanje i budno čuvanje
novostvorenog stanja, uključujući tu i istočnu granicu NDH. U tom cilju održana