У рововима на првој линији фронта: Звери су убиле бајку, дивну руску бајку

Пише: Михаило Меденица

Пески је село. Двадесет километара, можда више- можда мање, од Доњецка.

Не знам, не могу да се оријентишем…

Даљине се овде мере животима палих за њих, а метри, километри…баш ништа не значе.

Пески је село. Прва линија фронта. Заправо, друга линија и не постоји, све у Доњецку, читавом Донбасу, је линија фронта- прва! И кревет и гроб једнако…

У команди славног батањона „Рус“ помолили смо се у импровизованој капели, упалили свеће, чекали да догоре…

Отмеш мало мира за себе и не пушташ!

Гађају звери град, бије на све стране, но побегнеш у тај мир воштанице и не даш га, никоме…

– Возило чека…- командант је мирним гласом тек споменуо, ничега заповедног у гласу проседе људине, некадашњег официра Совјетског савеза, мада му се године не виде.

Откуд му времена да стари, биће дана за то, ваљда ће бити?

Дај им Боже, молим ти се, дивни су ово људи!

Команда је неко бивше предузеће, рекао бих, личи.

Ходници, канцеларије, степеништа…којима су до пре девет година звонили гласови радника, данас звони шапат војника.

Шапатом се говори, шапатом се размишља, шапатом се гледа, шапатом се шапуће…навикне се човек да шапатом живи, глас је „каприц“ умирућих…

Право с врата у возило ка линији фронта, корак преко корака, хитро, нема задржавања, разгледања, шетње до возила, времена за цигарету…

Све је линија ватре, све је фронт!

Возимо се кроз шикару, жбуње, макију…кроз све што донекле штити и маскира.

Клапара стара, неудобна мрцина, али гази, иде ко дечкић, ни она није имала привилегију да остари…

– Кад станемо сви у линију, размак између свакога по пет метара, без приче, застајања, питања…биће времена у рову за све…- кратко и сасвим јасно је проседа људина рекла шта је имала. Нем поговора и нема расправе, а и чему?

Мој дивни брат Алексеј је ту, уступа ми што је више могуће простора на неудобној клупи, мој добри анђео чувар!

Могао је свих ових дана да буде где друго, да ради нешто прече али не- вазда је крај мене, своју је главу заложио за моју, ја треба да се вратим дому а он..?

Волео бих да могу, да умем да опишем ту љубав браће!

Нема овде лажних осмеха и великих речи што трају колико се изговоре.

Србин је брат, тачка! Рус ће стати испред, на метак, не мари- Србин је његов крст.

Стигли смо, негде.

Возило у заклон, колико то може, а ми у поредак: пет метара размака, брзим кораком, без приче, без цигарете…

Ово последње се односило на мене. Да могу без проклетиња али тешко…

Као да их чујем из џепа где ме куде и куну што их не запалим, једну на другу, по обичају.

Каменита стаза, стазица тачније, између кућа.

Онога што су некада биле куће маленог, безименог села.

Имало је и име, но тад је било село, сад је крајпуташ некдашњем селу, шта ће му име, који намериник да га помене..?

– Хајде, брате, још мало…- чујем мог доброг Алексеја за леђима, не окрећем се, држим пореда, барем се трудим но клизам по смрзлом камењу, гледам у гробље кућа, замишљам децу у дворишту, старце налакћене на ограде, димњаке где стењу набрекли од ватре и дима.

Село прва линија фронта- ништа тужније!

Звери су убиле бајку. Дивну руску бајку…

Стижемо до ровова. Прошло је нешто времена, или ништа..?

У мраку беласају очи и икона Сина Божијег.

У потпуноме мраку јасно се виде очи војника и икона!

У рову- икона! Па, ко може да победи овај народ, ко може да победи ову силу која је за собом оставила све, са собом понела- икону?!

Збили смо се некако, једни о друге, о хладне земљане зидове, сви под икону.

Беласају очи војника, миран и благ глас.

– Из Доњецка сам, да, овде од првог дана давне 2014.- не питам га за име, позивној, тачније, не треба ми, очи ратника су оно нарочито, рекох већ, имена су за неке боље дане…

– Ово је наша кућа, окућница, храм, наше све јер одавде бранимо све наших породица, нашег народа, свих народа којима су неки безумници једноставно дошли и запретили: „Више не постојите!“…- за очима још једне, па још једне, и још једне. Као детиње- благе и љубопитљиве.

– Све су то погледи кућевних људи, домаћина, очева, синова…оних који су до јуче на прагу, с осмехом, дочекивали ове што бесомучно туку врх ровова, ка граду…

– Чега да се плашимо када је с нама Бог и ми са Господом! Чега да се плашимо кад никоме нисмо ушли у кућу и истерали жене и децу, побили старце, већ не дамо да то нама учине! Иза мене није туђина већ моја земља, моја кућа, моја деца која заплачу кад чују борбе овде, као што ја заплачем кад чујем ракете како нас прелећу и падају на град, на децу некога од нас овде…- једина и непорецива истина, речи ратника, речи оца, речи мужа…у рову ископаном до корена, њега не дају, њега бране!

Тако Руски, тако српски!!!

– Имамо свега, хвала браћо…- невољно узима и то мало што смо донели на дар. Желе даром да узврате, осврћу се по рову, не хватају да смо већ даровани, овде смо…

– Изволи, брате, узми ово, нек те чува…- скида шеврон (грб са рамена) и пружа. Шеврон са ликом Исуса Христа.

Бригада „Рус“, позната и као бригада Светог Архангела Михаила.

Ко то може ове људе да победи, која то сила може против силе вере..?

– Не, не, узми, молим те! Носи га и помињи нас, брате…- узимам шеврон, распао бих се да није ових земљаних зидова што ме држе на окупу!

Чувај их Господе, они чувају тебе за сваког од нас!

– Без бриге, ми смо ту, ви само полако и пажљиво, не могу вам ништа…- поручују док се грлимо и мимоилазимо у овом гробу и на овој Голготи.

Дан замиче, звери не стају ни час, пршти свукуд око нас.

Ноћу се нарочито помаме, ноћу се разбуде, мрак је сила која их гони, мрак свакојаки…

У истом поретку одмичемо. Ни трунке страха, нема тог куршума који ће нас погодити јер брат Рус је стао ко распеће…

Касно је да одемо до манастира, а силно смо желели.

Манстир је недалеко од некадашњег аеродрома, на линији ватре, а у манастиру икона Богородице, мироточи.

Касно је, сувише смо лака мета ноћу, као да је дању шта другачије..?

Стискам онај шеврон, помињем све драге, живе, уснуле…

– Идемо у касарну да се згрејемо и попијемо чај…- немам ништа против, добри мој Алексеј.

Из оног војног возила смо прешли у Алексејев ауто, замичемо негде мраком, није то далеко но тешко се стиже, путеви су сећања, па ко их колико памти.

Касарна је, наравно да нећу написати где.

Чај већ чека, догрева се на бубњари.

Мирис липе из металне шоље и боровине из бубњаре- мир који не дам никоме!

– Дођи, брате…- позива ме Алексеј да изађем у ходник.

– Дођи, види шта је Божија промисао и воља…- колико среће на његовом лицу, грч на мојему.

Икона је дошла к нама! Мироточива икона Богородице.

Све што сам желео од овог дана без краја, од овог дана бескраја…

Сви смо изашли у ходник. Дугачак, мемљиви ходник.

Као први хришћани у катакомбама спремни да пострадају за веру…

– Дај ми свећу, брате, држи икону…- не знам ко ми је пришао, гледам али не видим, узео свећу и полако прислонио икон на груди.

Мени, недостојном, поганом, никаквоме…мени толики благослов…

Отац Петар чита молитву, воштанице држе људе, мене икона Богородице, као да сам лист што је неко окачио о небо, прибо га звездама да не падне, ништа не осећам сем како ме икона држи…

– У најтежим временима иконе мироточе, дају снагу праведницима, доказују да је Бог с нама, а кад је Бог с нама чега се плашити?! Ко то може против Христове војске…- отац проповеда. Спустио сам главу на мирисну кедровину, шаке пуне мира, слива се свуд с иконе, побрајам сва знана и незнана имена…

Пламичци воштаница на поклоњењу, саслужују, сваки по свом послушању некуд се растрчали здиовима ходника.

Дугачког, мирисног ходника нашег „манастира“…

Војници прилазе, целивају икону, отац Петар их помазује и благосиља.

Распао сам се, кунем се! Вечерас помазани, већ сутра можда…

Плачем за живима, не ваља, но браћа су то, а ништа сем суза немам да им дам.

Моја суза – суза сваког Србина за братом.

Вечерас миропомазани, а већ сутра, можда…не дај Боже!

Распао сам се. Ништа од мене није остало сем шака пуних мира и отиска образа на светој кедровини.

И не жалим. Ту треба да останем. У хиљаде делића, да их нико не сакупи и састави. А, и шта би саставио…

И ово слово пишу те шаке, мене још само тамо крај браће има.

Повеле су ме воштанице. Замонашиле у манастру на линији ватре…

Удавио сам се у топлој липи, између обала металне војничке шоље, оседлах дим цепаница из бубњаре, одох некуд…

Боже, чувај их, они чувају тебе за сваког од нас.

– Брате, касно је, идемо полако…- бих, добри мој Алексеј, али нема шта више да пође за тобом.

Боже, чувај их, молим те, они чувају тебе за сваког од нас.

Видиш на свакоме лице детета, немају кад да остаре, браћа- распећа…

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: