• Култура

У Манастиру Подластва обиљежена годишњица Бокељског устанка 1869.

1 min read

5 година ‎ ИН4С

"Много је сложенија ова данашња прича очигледно од оне приче коју смо овдје чули у вези са Бокељским устанком, временом Аустроугарске,  она је била у том погледу много, да не кажем и часнија и поштенија и трезвенија, па тако је могао и овај устанак бити подигнут и тај уговор који је био трезвен уговор, уз признање великог дијела онога што су овдје тражили устаници.“  

Са годишњице обиљежавања Бокељског устанка

У организацији Народне библиотеке Будве и Иницијативног одбора за обиљежавање Бокељског устанка 1869. године у петак је у Манастиру Подластва уприличен округли сто на тему „Устанак у Боки Которској 1869. године“. О овој теми говорили су: академик  Зоран Лакић, др Мирослав Лукетић, мр Саво Мартиновић и Марко Б. Ивановић. У име Матице Боке скуп је поздравио Иво Кнежевић, а уводну ријеч у име Иницијативног одбора за обиљежавање Бокељског устанка 1869. године имао је Жељко Ћетковић.

„У историји Боке до 1918. год. издвајају  се епохе: илирска, римско-византијска, српска, млетачко-турска и аустријска. Често долази до сукба интереса, а онда и до оружаних сукоба“ казао је Иво Кнежевић (Матица Боке) истакавши да су ти сукоби погађали локално становништво које је било принуђено да се сврста на неку од страна. У смјени моћних сила и окупаторских војски „Грбљани су се храбро борили за свој статус, гинући, подижући буне и устанке против великих сила тих времена“ – нагласио је Кнежевић.

У име Иницијативног одбора за обиљежавање Бокељског устанка 1869. gодине Жељко Ћетковић је навео да је обиљежавање стогодишњице Бокешког устанка било је под високим покровитељством Јосипа Броза Тита, те да је Споменик на Kривошијама отворен 17. августа 1969. уз пригодне говоре генерала Сава Оровића, Стојадина Солдатовића, друга Луке Стијеповића, Петра Вучуровића и Дон Ника Луковића.

И 21.03.1970. одржан је Научни скуп, а 04. Јула 1970. уз пригодне говоре Доброслава Ћулафића, предсједника Републичке конференције Социјалистичког савеза и Јована Вујадиновића, тадашњег Народног посланика Савезне скупштине, откривен је споменик на улазу у манастир. 50 година касније, нашу иницијативу за обиљежавање 150 година устанка дао је предсједник општине Будва, госп. Марко Царевић, ЈУ Народна библиотека Будве и њен први човјек, госпођа Мила Баљевић“ – на чему им је захвалио. Он је истакао да су преци на том часном мјесту мјесту, пред манастиром доносили важне одлуке на достојанство и понос потомцима: „Поносни смо на Грбаљски устанак 1848. године гдје су Грбљани предвођени попом Лазаром Ерцеговићем, као прави витезови упали у Стари град Kотор, прекинули сједницу Сјора Дојмија и поставили своје услове ултимативно.

У саставу бокељских добровољаца били смо на Вучјем долу, Граховцу, помогли Херцеговачки устанак Луке Вукаловића и на Вртиљевци. Бокеље је предводио Раде Марков Бајковић. У бици на Вртиљевци, Kраљ Никола пита “који је оно Црногорац изнио први барјак”, “није Црногорац него Бокељ, Иво Вуксановић из Грбља”. Kраљ Никола одговара: “Срамота Црногорци.” Ћетковић је навео да је Бокељски устанак познат по нечувеној храбрости Грбљанки које су положиле своје животе, највише на тврђави Горажде.

Трибину „Устанак у Боки Которској 1869. године“ отворио је излагањем академик Зоран Лакић. Он је истакао да је Кривошијски устанак 1869.године уписан „златним словима“ у историју Црне Горе и Боке Которске „јер су их догађаји, испред и послије Устанка – дијелили на Исток и Запад, не само географски, већ много више политички и суштински. А радило се о једнородном народу који у тек послиједњих 100 година живи у јединственој држави“. Академик Лакић је истакао да се преко захтјева устаника 1869. године могу сазнати услови у којима је живјела тадашња Бока Которска: „Устанак је избио због одлуке Беча да и у Боки Kоторској спроводе Закон о војној обавези. До тада су Бокељи имали привилегију да служе војни рок у својој домаћој народној стражи, која се једино старала о одбрани Боке Kоторске. Такву привилегију нису имали остали држављани Царства; мислим на оне Словенског поријекла. Битно је навести да су, устаници имали подршку Црне Горе. То им је давало ону додатну снагу – да истрају у свом захтјеву.“

Бечка влада је оптуживала Црну Гору да стоји иза устаника и да их обилато помаже. Ипак, Беч није смио да заоштрава односе са Црном Гором плашећи се интервенције Царске Русије. „Вршили су дипломатски притисак на Црну Гору – разним демаршима. Тражено је да се Црна Гора држи по страни од догађаја што је Беч и добио од званичног Цетиња. Али она народна помоћ никада није престајала. Господар је одговорио Бечу опет цитирам: „да је устанак изазвао узбуђење… које је нормално због јединства – расе и вјере међу мојим народом и устанцима“.

Дошло је до преговора  у којима су изнесени захтјеви устаника од којих устаници нису хтјели одустати, а Беч ије био спреман да прихвати све, те су наставлјене борбе на Космачу, у Маинама, Поборима и на Брајићима – без успјеха. И главни напад на Кривошије завршен је неуспјехом. Међутим, овај устанак, највећи и најмасовнији од свих устанака тога времена, како наводи наводи академик Лакић, окончан је потписиванјем мира: „Беч је коначно схватио неко би рекао да је био приморан да мора што прије окончати овај локални рат да би избјегао онај много опаснији по њега, који се примицао и завршио Берлинским конгерсом 1878. године када је Црна Гора, да се подсјетимо, добила међународно признање. Иницирао је потписивање мира и прихватио све раније захтјеве устаника.“

Излагање о Бокељском устанку 1869. наставио је др Мирослав Лукетић позивајући се на публикацију објављену прије 50 година а поводом обиљежавања 100-годишњице Устанка. Он је поменуо учеснике уређивачког одбора у којем је и сам учествовао: „Иво Антовић, др Димитрије Димо Вујовић, др Драгоје Живковић, Радоман Јовановић, Мирослав Лукетић, Нико С. Мартиновић, Бошко Мачић, др Славко Мијушковић и Ђуро Суботић, а одговорни уредник ове публикације коју је објавио Културни центар Котора био је академик Славко Мијушковић. У овој књизи од прије 50 година, која је можда и заборављена, имао сам част да учествујем са прилогом који се односи на наш крај, то је Устанак 1869. године у јужном дијелу Боке Которске. За тај рад сам се припремао дуго, користио изворе наше и стране и мислим да сам у то вријеме приказао главне догађаје који су се десили на подручју Грбља, Брајића, Маина, Побора и Кривошија. Желио бих да напоменем да, иако овај крај чине и Паштровићи, они нису учествовали у том Устанку зато што је С.М.Љубиша који је био представник Паштровића, одвратио Паштровиће да учествују. Исто се десило и у Новом гдје је Војиновић исто тако успио. Овдје је било ријечи и о Митрофану Бану који је био настојатељ манастира Подластве и он је био против, али пошто су Грбљани одлучили да се иде у Устанак и он је отишао са народом и то је велика част и томе је доста писао у својим мемоарима.“ Сматрајући да нема потребе да говори о ономе што је већ написао о том догађају, већ да се може отворити дебата о карактеру тог Устанка и догађајима, чиме би се употпунили већ објављене прилоге, он је своје вријеме препустио млађим научницима и стручњацима изразивши наду да ћемо тако чути нове чињенице и доказе о том значајном датуму.

У Бокељском устанку 1869.године учествовали су и Брајићи, Побори, Маине… У свом излагању мр Саво Мартиновић се осврнуо на учешће Брајића: „Релативно миран период од непуне двије деценије је поремећен новим аустроугарским законом о општој војничкој обавези из децембра 1868. године, којему је ускоро услиједио попис свих младића за служење аустријске војске. Народ Боке се одлучио да ову обавезу не прихвати, па су се стога, након низа безуспјешних покушаја договора са аустроугарским властима, прво  Кривошијани, а за њима и Брајићи, Побори, Маини и Грбљани, одлучили чак на оружани отпор. Предстваник Кривошијана, Станко Којов Самарџић одлази у Грбаљ, Поборе и Брајиће, ради договора око устанка. Тим поводом једна делегација од пет чланова (испред Брајића у њој је био Михаило Клаћ) пошла је код књаза Николе да га замоли за подршку. Овај им је, с тим у вези, обећао да ће, према могућностима, тој молби удовољити. Као облик грађанске непослушности забиљежено је чак и уништавање матичних књига рођених (да би се онемогућила евиденција потенцијалних регрута) коју су спроводили православни свештеници.“ Брајићи су коначну одлуку о почетку оружаног отпора донијели 1. новембра 1869: „Одлука је донијета упркос покушајима Стефана Митрова Љубише, тадашњег посланика у Царевинском вијећу у Бечу, да се одустане од побуне. Наиме, два брајићка првака Вуко Стијепов Мартиновић и Михаило Вуксанов Клаћ, су након разговора са Љубишом покушали да одговоре Брајиће од дизања на оружје. Међутим, Вукале Шутов Мартиновић, револуционар и велики непријатељ Аустроугарске, је рекао „ви сте пријатељи Стјепана Митрова  Љубише, а он је аустро-мађарски човјек, и ви се овдје изјасните јесте ли за или против Бокељског покрета?“ Оба брајићка првака су  прихватила братску вољу и придружила се устанку, па је одмах 2. новембра било организовано пребацивање дјеце, жена, стараца и стоке преко границе, у Црну Гору.“ Мартиновић наводи да су у борбама на Брајићима, по доступним подацима,  учествовали искључиво сами Брајићи,  без помоћи околних племена. Такође, војничког учешћа са стране Црне Горе није било, те да се у документима може наћи да су устаници приликом преласка на црногорску територију били разоружани, а да је ипак Црна Гора устанак највише помогла кроз прихват избјеглица и стоке коју су они са собом довели.

Марко Б. Ивановић је говорио о учешћу Побора и Маина у Бокељском устанку. Он је истакао да су прве устаничке пушке запуцале у Кривошјама 7. и 8. октобра 1869. те да је услиједио и „тајни састанак 20.октобра 1869. године главара Грбља, Брајића, Побора и Маина у манастиру Подластва, гдје су се главари у присуству попа Митра Ковачевића из Пријевора заклели на јединствену борбу против Аустрије и дизање устанка.“ Војне операције су се одвијале на релативно широком фронту од Кривошија до Брајића уз неповољне временске услове  и слабе резултате према устаницима и уз значајан број рањених и убијених непријатељских војника, те Аустрија одлучује да прибјегне покушају мирног излаза: „У циљу закључења мира бечка влада под директним утицајем цара  Фрања Јосипа, именује умјесто генерагал Ауерсперга, генерала Гаврила Родића, Личког Србина, који је добро упознао менталитет локалног становништва током службовања у Боки од 1859-1862. године, када је у чину генерал-мајора био командант дубровачко-которског подручја… По потисивању мира у Кнежлазу 11. јануара 1869. године, Родић је у Маинама 17. јануара 1869. потписао мир са Поборима и осталим представницима устаника. Потписивањем мира и амнестијом свих учесника устанка, нису престале муке лоаклног становништва које се након казнене експедиције аустријске војске враћало на разрушена, попаљена и опљачкана огњишта.“ У свом излагању Ивановић је закључио „да је устанак организован и вођен без уплива заинтересованих  околних земаља, нарочито Црне Горе стијешњене Турском и Аустријом, да су устаници потписивањем мировних споразума постали легитимна уговорна страна и да је у каснијем изазвао значајна политичка помијерања у оквирима Аустроугарске монархије и што је у најзначајнијем отворио перспективе поробљеном становништву монархије, да у наредном времену поведу коначну борбу за ослобођењем.“

На крају излагања учесника трибине „Устанак у Боки Которској 1869. године“  присутнима на скупу се обратио и митрополит Црногорско-приморски, Амфилохије благодарећи организатору на позиву да присуствује 150-годишњици Бокељског устанка у манастиру Подластва који је на том мјесту и почео и оставио трагове које је оставио до наших времена. “Простори Боке Kоторске су кроз своју историју играли веома значајну улогу. Поменуто је овдје од времена Илира, онда тај период римско-византијски који је био веома значајан, био је и онај период Бугарског царства за вријеме цара Самуила који је у своје вријеме Далмацију присајединио Бугарском царству, а то је било вријеме веома значајне личности у нашој историји, то је Свети Јован Владимир, зетски краљ, великомученик, вријеме када је предање кирилометодијевско, климентонаумско преовладало овим крајевима, вријеме богослужења на словенском језику и све дубљег утицаја Источноромејског царства преко епископије Рашке, онда и дугих овдашњих епископија – епископије из Драча, из Скадра, све до времена Светога Саве, дакле до 1219/20 године. Данас обиљежава наша црква и 800-годишњицу самосталности жичке архиепископије, пећке патријаршије, односно српске православне цркве. Та времена, која су претходила 13.вијеку гдје поменусмо Св. Јована Владимира веома значајнога, а поред њега треба да поменемо династију Војислављевића у ком времену је римска црква основана и надбискупју барску која и данас постоји, прогласивши надбискупа барског примасом Сербије што је веома значајно, то је титула званична коју до данас надбискуп барски носи. Није случајно та титула, то значи да се знаде још од тада који је народ овдје живио на овим просторима и дубље од простора данашње Боке и данашње Црне Горе. Зетска епископија је успјела да сачува то кирилометодијевско предање и да овај народ који овдје живи да му сачува његову вјеру поред свих искушења кроз која пролази, а ево та искушења видимо да су трајала и до прије 150 година па и послије тога до 1918. године па и до дана данашњега се настављају. Та укрштања свјетова, Истока и Запада, преко леђа овога народа, али који је благодарећи управо томе што се укоријенио у то вјековно, ја бих га назвао најрадије јерусалимско предање, преко Kонстантинопоља, преко Свете Горе, дакле укронивши се у то предање, наравно ту је Св.Сава одиграо изузетну улогу у оснивању епископије зетске, митрополије зетске која ће ту негдје од 16.вијека добити назив Црногорске митрополије. … Било како било, ево нас у манастиру Подластви, духовном центру, не само од времена Немањића, од 15.вијека, него као што смо овдје, освећујући овај храм цара Лазара и овај конак уз присуство његове светости, нашег патријарха, обиљежили  и 1500 година постојања Kрстионице која је дан-данас овдје и показује да је ово мјесто било од великог значаја кроз вјекове од древних времена до наших времена… Овај устанак од прије 150 година одиграо је веома значајну улогу и остаци тога устанка су и данас веома видни, то је била управо борба за идентитет, и народа за језик народни, за његов повратак, за сачување храмова, било их је 13 порушених, ова два манастира такође су била уништена, тек смо их сада обновили, манастир Стањевићи и манастир Подластва. Много је значајно да и ова историјска и духовна светиња, културна и национална, да је она васкрсла, да је обновљена и да се ево баш у њој одржава  150-годишњица Бокељског устанка, гдје је и покренут. И хвала Богу, велики је број храмова обновљен широм Боке и у Паштровићима, и новостворених,  да је Бока васкрсла, ја бих рекао обновила своје биће, и послије оних древних времена,  на најбољи могући начин данас, ово што се у Боки догађа…. Много је сложенија ова данашња прича очигледно од оне приче коју смо овдје чули у вези са Бокељским устанком, временом Аустроугарске,  она је била у том погледу много, да не кажем и часнија и поштенија и трезвенија, па тако је могао и овај устанак бити подигнут и тај уговор који је био трезвен уговор, уз признање великог дијела онога што су овдје тражили устаници.“

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: