У Доњем Загарачу: Парастос кнезу Николи Милошевићу Васојевићу, Србину који је сањао српске снове!

У Доњем Заграчу јуче је одржан парастос кнезу Николи Милошевићу Васојевићу. Представници Удружења Васојевића „Васо“ и Удружења Бјелопавлића „Бијели Павле“ чувају причу о једном од знаменитих Васојевића свога доба који је 30. маја 1844. године убијен у овом крају. Према историјским подацима кнеза Николу убили су перјаници Петра Другог Петровића Његоша. Помен кнезу служио је свештеник Предраг Шћепановић.

Никола Васојевић, поријеклом од Милошевићâ из Лијеве Ријеке у оним бесудним временима, када су људски животи били веома јефтини, прокрстарио је Аустријом, Русијом, Турском, Грчком, Албанијом, Србијом, Црном Гором, Италијом, Француском и Енглеском. Служио се са тринаест страних језика, проглашавао се за кнеза и оснивао посебну прикомску државу Холмију. Највећи дио своје политичке активности развијао је на територији Горњег Полимља.

Никола Васојевић је рођен 1797. Турци му убијају оца 1802. године и отада почиње његово странствовање. Прво се нашао на аустријској територији на Приморју, одакле стиже у Русију, гдје 1818. године завршава у Одеси инжињерску школу. У Русији је службовао дванаест година. 1830. године одлази у Цариград и ступа са српском делегацијом која је преговарала са Турцима, нудећи своје услуге Србији. Исте године долази у Србију, али убрзо је дошао у сукоб са књазом Милошем и прелази Турцима, у чијој служби остаје до 1838. године, заузимајући висок положај у њиховој војсци. У међувремену је из Скадра одлазио на Цетиње, упознао се и спријатељио са Његошем, који му је чак посветио пригодну пјесму „Ода књазу Николи“. Ти стихови гласе:

“Ратољупче старих добах

за удраго српско име

окâди нам Наших гробах

из пушака што задиме.

На Турчина хитро скочи,

нек се Турска крв пролива,

жертва ми је та милија

него уље са кандила

и измирна и кандила.“

Године 1838. ступа у службу Енглезâ и постављен је за њиховог конзула у Новом Пазару. Ту је основао основну школу “да се неимућна сербска де-ца уче“, како је говорио. Нашао је учитеља и плаћао му 50 гроша мјесечно. Због његовог заштитничког става према Србима и намјере да ослободи Васо- јевиће, Турци му пријете убиством и морао је опет да бјежи у Србију. 1840. године пошао је преко Цариграда у Париз, а годину дана касније стиже преко Скадра у Васојевиће и том приликом доноси поклоне војводи Симу Кастратовићу и главарима да би их некако придобио за сарадњу око стварања прикомске васојевићке државе Холмије, чије име изводи од имена планине Ком (Холм). Тада је и посјетио манастир Ђурђеве Ступове и срео се са Мојсијем Зечевићем, кога је такође даривао.

Од тада до 1843. године Никола се креће по терену од Васојевићâ до Дечана, Скадра и Цетиња. У прољеће 1844. године спасио је у Скадру од Турака неке васојевићке главаре, међу којима и Мојсија. Због овог је добио велику популарност код дијела свог племена, али у исто вријеме постао велика опасност за Његошеве планове, који је радио на томе да се сва црногорска племена ослободе од Турака и уједине, али са чврстим ослонцем на Русију. Никола је 1844. године пошао на Цетиње да посјети Његоша и убијен је из засједе у селу Доњи Загарач 30. маја исте године. Тако се завршио живот првог високошколованог Васојевића и човјека од пера, који је за собом оставио неколико објављених радова. С обзиром на доба када су настали, ови радови су драгоцјено свједочанство о тежњи и напорима да се и у овим мучним приликама покуша стварати не само пушком већ и пером. Он је изградио једну карту Косовске битке, коју је објавио Ђорђе Мушицки 1847. године, заједно са описом битке. Такође, остао је и његов краћи рад под насловом “Кратке биљешке о племенима Горње Албаније, а посебно о слободним брдима, од Књаза Васојевића“. У раду има доста података о приликама у овим крајевима и његових размишљања и закључака, у којима је истицао патриотизам и борбеност народа овога краја. Он каже: “Независна су Брда од Порте, потпуно слободна и независна. Од 1389. године они су у непрекидним ратовима с Турцима и до данас се нијесу никад помирили нити им признали као праве наследне владаоце Словенског Царства, већ само на узурпаторе и џелате…“ Васојевић је оставио и приличан број путописних писама, упућеним члановима своје породице, са његових многобројних путовања. У тим чланцима има врло лијепих описа и литерарних мјеста. Ова писма, као и друга послата својим пословним или личним пријатељима свједоче о човјеку, који је за оно вријеме био врло образован и имао богато животно искуство.

Никола Васојевић се у овдје помиње не толико због његове политичке активности у Васојевићима, већ као примјер првог високо образованог припадника васојевићког племена, када на овом терену још није било ниједне основне школе и кад на просвјетном пољу тек игуман Мојсије Зечевић чини прве скромне покушаје.

У част првог високошколованог Васојевића у Беранама је 2006. године основано Српско историјско –културно друштво “ Никола Васојевић“. А прије пет година покренут је часопис “Глас Холмије“ у његову част.

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: