У Црној Гори грађани формално бирају власт, али суштински не бирају људе

Пише: Јово Пејовић

Након свега кроз што је прошла и пролази Црна Гора посљедњих неколико деценија, прича о отвореним изборним листама није без основа. У Црној Гори грађани формално бирају власт, али суштински не бирају људе. Међутим, оно што је најтрагичније јесте чињеница да ти исти грађани даном затварања бирачких мјеста губе сваки утицај на доношење одлука. О томе ко ће добити мандат одлучују партијски врхови. Такав изборни систем производи послушнике, а не представнике народа, тако да се мандат дугује партијским руководствима, а не бирачима. Ако овоме додамо и чињеницу да се изборна обећања забораве прије него се гласачки листићи изброје, онда је прича о утицају гласача потпуна. Мишљења да отворене изборне листе руше партијски систем, која долазе од неких партија не држи воду, јер партије у Црној Гори скоро да постоје само на папиру. Постоје само партијске елите, које су у највећој мјери приватизовале партије и довеле до тога да чланство више не учествује у доношењу одлука, па ни у избору кадрова, а улога партијских органа је до те мјере маргинализована да се више не консултују нити одлучују о питањима из своје надлежности. Расколи у партијама и коалицијама настају не ради неслагања око програмских питања, већ искључиво ради превласти појединаца унутар партија и коалиција, а све ради личне користи. Зато они који у тој борби изгубе привилегије или утицај брже боље формирају нове партије свјесни да је бављење политиком постало најуносније занимање.

Пракса нам је показала да се преко програмских разлика лакше прелази него око подјеле кадровског колача. На том питању нема компромиса. Скоро да су сви актери у Црној Гори у појединим раздобљима били заједно, па умјесто да смо из тога научили раздвојити битно од небитног, они су се по правилу бавили међусобним оптужбама и трачарењима. Ријетки су они који су отишли из политике и остали господа у пуном смислу те ријечи. Оно што се намеће као кључно питање је јесу ли из тога грађани могли извући поуку која се све више намеће, да ни личне ни породичне биографије највећег броја актера на политичкој сцени више не могу бити препоруке за обављање важних функција, јер све оно што се годинама крије кад тад Бог открије. Понекад помислим да је кључ за излазак Црне Горе из безнађа које деценијама траје у рукама оних који традиционално не излазе на изборе и то најмање из два разлога:
Прво: што једино њих нијесмо били у прилици тестирати колико имају знања и моћи да помогну изласку из кризе.
И друго: што својом апстиненцијом помажу да се они недостојни лакше дочепају важних политичких функција.
У држави у којој су лојалност и припадност партији важнији од стручности и морала, отворене изборне листе би омогућиле личностима које уживају углед и повјерење народа, а које себе нијесу налазиле у политичким партијама или унутар партија нијесу добили шансу, да коначно преузму кормило вођења државе.

Фолиранти и манипулатори су у свим кључним тренуцима односили превагу над искреним борцима, сакривени иза партија у којима ботови са друштвених мрежа по задатку креирају јавно мјење, и праве атмосферу важности неких лицности које у народу немају тежину, а што се у том истом народу примало као коров. Демократија није право народа само да гласа, већ и да има стварни утицај на то кога представлља и чије интересе заступа.