U čast danu knjige za djecu: Bobilj i Druškan

Međunarodni dan knjige za djecu ustanovljen je 1967. godine. Obilježava se 2. aprila i proslavlja na dan rođenja Hansa Kristijana Andersena, tvorca mnogih bajki i pjesama koje su obilježile djetinjstvo generacija djece širom planete.

U čast ovom danu, objavljujemo kratku priču Sergeja Jesenjina koja više nije u obaveznoj literaturi u crnogorskim udžbenicima.

Bobilj i Druškan

Živio je na kraju sela stari Bobilj. Imao je svoju kolibu i psa. Išao je po selu, skupljao parčiće hljeba te se tako hranio. Bobilj se nikada nije odvajao od svoga psa, koga je od milošte zvao Druškan. Ide Bobilj kroz selo, kuca u prozor, a Druškan stoji kraj njega i maše repom. Kao da i on čeka da mu udijele milostinju. Govore Bobilju ljudi: “Zašto, Bobilju, ne napustiš psa. Ni sam nemaš šta da jedeš.“

Pogleda ih Bobilj svojim tužnim očima, dobro ih pogleda, i ništa ne odgovori. Zovne Druškana, ode od prozora i ne uzme ponuđeno parče.

Sumoran je bio Bobilj. Rijetko je sa kim razgovarao. Nastupila zima, dunula srdita mećava, zavejala sve na zemlji i nanijela velike smetove. Gazi Bobilj kroz smetove, opire se o štap, vuče se od dvorišta do dvorišta, a Druškan se ne odvaja od njega. Pribija se uz Bobilja, umiljato ga gleda, kao da bi htio reći: „Nikome nas dvojica nismo potrebni, niko neće da nas prigrije, sami smo samciti”. Pogleda Bobilj psa dobro ga pogleda – i kao da pogađa njegove misli – pa tiho, sasvim tiho reče: „Nemoj, Druškane, nikad, mene, starca, da napustiš.“

Korača Bobilj s psom, i s velikom mukom dođe do svoje kolibe, a ona stara i hladna. Pogleda pod peć, pogleda po kutovima, počeprka ali ni iverke. Pogleda Bobilj Druškana, a on stoji i kao da čeka šta će gazda reći. Veli Bobilj Druškanu: Upregnuću te, Druškane, u sanke otićemo u šumu, nakupićemo granja i drva, naložićemo peć, i grijaćemo u našoj sobici.

Upregne Bobilj Druškana u snake, dotjera granja i drva, naloži peć, zagrli Druškana i počne ga milovati. Zamisli se Bobilj kraj peći o svojoj prošlosti. Ispriča starac Druškanu o svom životu. Ispriča o sebi tužnu priču, a kad je dovrši s velikim bolom reče: „Ništa mi ti Druškane, nećeš odgovoriti, nećeš mi reći ni jednu utješnu riječ, ali su ti oči pametne… Znam… znam… ti sve razumiješ…“

Prestala da fijuče mećava, prestala vejavica, počeše kapi s krova da padaju. Topi se snijeg, nestaje ga. Vidi Bobilj da zima prolazi, vidi, i sa Druškanom razgovara.

– Sad će. Druškane, proljeće, pa ćemo i mi oživjeti. Ogrija jarko sunce, potekoše potočići. Pogleda Bobilj kroz prozor, a zemlja se već ispod prozora zacrnjela. Pojavili se pupoljci na drveću, miriše proljeće. Ali godine su prevarile Bobilja, proljećna lapacica ga je oborila. Počeše noge da ga izdaju, kašalj ga guši, u krstima ga probada, a oči mu se sasvim zamutile. Razboli se Bobilj, ne ustaje, ne silazi s kreveta, a Druškan se od kreveta ne odmiče. Osjeća starac da smrt dolazi, osjeća, grli Druškana, grli ga i gorko plače.

– Kome ću te, Druškane, ostaviti? Ljudi su nam tuđi… Živjeli smo zajedno… Cijelog života smo živjeli, a smrt nas rastavlja. Zbogom, Druškane moj mili, osjećam da mi je smrt već blizu, dah mi zastaje u grudima. Zbogom… Dolazi mi na grob i sjećaj se svog starog druga. Zagrli Bobilj Druškana, čvrsto ga pritisnu na srce, zadrhta i umre.

Mrtav Bobilj leži na krevetu. Druškan shvati da je njegov gazda umro. Ide Druškan iz ugla u ugao, ide i tuguje. Katkad Druškan priđe mrtvacu i žalosno zaurliče.

Počeše ljudi da razgovaraju o tome zašto Bobilj ne izlazi. Dogovoriše se, dođoše da vide. A tamo mrtav Bobilj leži na krevetu, a pored njega njegov pas. Donesoše pokojnika na groblje i zakopaše ga u grob. Umre Bobilj, koji nikome nije trebao, i niko za njim ne zaplaka.

Urliče Druškan na grobu, urliče i zemlju šapama kopa. Htio bi Druškan da otkopa svoga druga, da ga otkopa i da pored njega legne. Pas se ne odmiče od groba, ništa ne jede, samo tuguje. Druškan sasvim smalaksa. Htio bi Druškan da kopa zemlju, ali šape ne može ni da pomakne. Srce mu se steže, drhtavica se po leđima širi, spusti Druškan glavu, lagano zadrhta… i umre na grobu.

Cvijeće na grobu poče da šapuće i ispriča pticama neobičnu priču o prijateljstvu. Doletje na groblje kukavica, tugovala i žalosno nad grobom kukala.