У Беранама усвојена Видовданска декларација о заштити и његовању ћириличног писма

На Видовданским свечаностима 27. и 28. јуна у Беранама је усвојена Видовданска декларација о заштити и његовању ћириличног писма коју су усвојиле чланице Српске народне одбране Васојевића и Лимске долине, коју чине Удружења ратних добровољаца 1912.- 1918.г., њихових потомака и поштовалаца регионална организација Беране, Удружења српских књижевника у отаџбини и расејању- Андријевица, „Глас Холмије“ часописа за књижевност, историју и културу који излази на Српском језику и ћириличном писму “Глас Холмије“ – Беране и Српско историјско- културно друштво “Никола Васојевић“- Беране.

Декларација гласи:

Сви европски народи доживљавају процват уједињавањем, носиоци друштвене моћи у Црној Гори, супротно прокламованим европским начелима, присилно раде на дијељењу и распарчавању српског духовног и језичког бића, свјесно тим чином слабе и потиру један од најстаријих језика и најсавршеније писмо у Европи. Имајући у виду стање у којем се налази и у које је доведена употреба ћирилице у свакодневној комуникацији на простору Црне Горе, СРПСКА НАРОДНА ОДБРАНА ВАСОЈЕВИЋА И ЛИМСКЕ ДОЛИНЕ (Коју чине Удружења ратних добровољаца 1912- 1918, њихових потомака и поштовалаца регионална организација Беране, Удружења српских књижевника у отаџбини и расејању-Андријевица, “Глас Холмије“ часописа за књижевност, историју и културу који излази на Српском језику и ћириличном писму “Глас Холмије“ – Беране и Српско историјско- културно друштво “Никола Васојевић“-Беране), доноси:

ДЕКЛАРАЦИЈУ О ЗАШТИТИ И ЊЕГОВАЊУ ЋИРИЛИЧНОГ ПИСМА

1. Ћирилицом се писало од времена Мирослављевог Јеванђеља и Житија Светог Саве, прве штампарије Црнојевића у којој се штампало ћириличним писмом, и Св. Петар Цетињски и Његош и Марко Миљанов и Стефан Митров Љубиша и краљ Никола сви писмени и учени људи нашега народа користили су се ћириличним писмом. Што значи да је ћирилично писмо и српски језик израз наше хиљадугодишње традиције.
2. И поред недаћа и невоља кроз које је пролазио наш народ, поробљавања, зулума и окупација разних освајача, културно деградираних режима, српски народ је кроз вјекове у својој колијевци чувао и његовао своју ћирилицу. Међутим, данашњи окупатор је глобална мисао фаворизовања свих девијација људског друштва (наркоманије, насиља, хомосексуализма и безбожништва), па и борбе против традиционалних вриједности у које спада и наша ћирилица. Против ње се боре злоупотребом медија, избацивањем из уџбеника, службених докумената и опште комуникације приказујући је као ретроградну и анахрону. Наш народ све више подлијеже тој сили и пропаганди, и у општој летаргији губи свој идентитет.
3. СНО се залаже за поштовање Устава ЦГ у којем пише да су писма ћирилица и латиница равноправни. Стога се залажемо за равноправност ћирилице, које је одувијек било темељни израз нашег језичког, културног и националног идентитета. Српским језиком и ћирилицом смо се препознавали и препознаваћемо се на културној мапи свијета.
4. СНО ће у случају настављања насиља над српским писмом и језиком у Црној Гори и асимилационих процеса, употребити сва, законом дозвољена средства. Стога предлажемо да борбу за очување угрожене ћирилице треба водити у струци и науци, лингвистичким круговима, књижевности, у школама, јавним иступањима, акцијама и трибинама, у сваком нашем дому.
5. СНО  ће сходно својим могућностима  спроведити  активности у духу ове декларације, тако што ће организовати трибине, промоције и јавна обраћања. Упутићемо  циркуларно писмо свим установама, фирмама, предузетницима и грађанима у којем ћемо се од њих  тражити да чувају и његују своје ћирилично писмо.

Драга браћо и сестре, ћирилица је наше трајање и наша будућност, наше име и наше презиме. Чувајући ћирилицу чувамо дух предака и будућност потомака, будимо добри потомци како би сјутра били честити преци.

Потом су о  теми “Српски језик и ћирилично писмо у Црној Гори данас“     говорили: Миодраг Којић, потпредсједник Српског Удружења „Ћирилица“ – Београд, генерал др Лука Кастратовић, предсједник Удружења Васојевића – Београд, Бранислав Оташевић, предсједник Удружења српских књижевника у отаџбини и расејању-Андријевица, Горан Киковић, главни и одговорни уредник „Глас Холмије“ часописа за књижевност, историју и културу који излази на српском језику и ћириличном писму– Беране, Миличко Трифуновић, предсједник Удружења ратних добровољаца 1912- 1918, њихових потомака и поштовалаца регионална организација Беране, а своје стихове су казивали Давид Лалић, пјесник, Дарко Јововић, пјесник и новинар, Милан Мане Цимбаљевић, пјесник, Вулко Шћекић, пјесник.

Програм је водила Јелена Божовић, професор српског језика, која је и прочитала декларацију. На крају програма је од предсједника жирија Горана Киковића уручена завичајна награда “Радомир П. Губеринић“ генералу др Луки Кастратовићу, и именовани повјереници Српског Удружења „Ћирилица“ за Беране Горан Киковић, за Андријевицу – Давид Лалић и за Плав – Бранислав Оташевић. Том приликом је Миодраг Којић, потпредсједник Српског Удружења „Ћирилица“ –Београд уручио повељу Горану Киковићу, главном и одговорном уреднику „Глас Холмије“– Беране за његовање српског језика и ћириличног писма. Бесједу о Српском језику и Ћирилици у Црној Гори данас је одржао историчар и предсједник СО Беране Горан Киковић, који је истакао сљедеће:

„Евроатлантска антисрпска власт Црне Горе, спроводи годинама систематску агресију на српски језик и ћирилично писмо и друге чиниоце српског идентитета у Црној Гори.

Најдрастичнији примјер агресије на српски језик јесте крађа српског језика! Да би се убиједили грађани Црне Горе и свијет, како постоји некаква „црногорска нација“ ствара се такозвани „црногорски језик“. Заправо се један дио ијекавског дијалекта српског језика покушава прогласити новим језиком.

Ради се заиста о примитивној, идеолошкој, антинаучној конструкцији чији је једини циљ измишљање нових црногорских установа и уништење постојећих српских. Допустимо ли да се дијалект или провинцијализам прогласи језиком, онда бисмо добили много нових језика у свијету: амерички, канадски, мексички, бразилски, аустријски, новозеландски, јужноафрички, итд. Наравно да је ово потпуно бесмислено и ниједна озбиљна држава не би себи допустила овако нешто, али ова наша је нешто друго и зато над српским језиком и народом спроводи злочин (геноцидних размјера и капацитета). Узгред, међународне научне и друге установе нажалост ћуте пред оваквим поступцима. Напоменимо да на старословенском ријеч „језик“ значи „народ“.

Они који су у Црној Гори до сада били Срби, па од сада не желе да буду Срби већ Црногорци, имају право на такво опредјељење, без обзира колико то бесмислено било. Али, и обрнуто, то никако не даје за право онима који желе да се одрекну свог поријекла и идентитета да краду и отимају оно што је аутентично и неприкосновено, међународно признато као српско. А то је,на примјер, језик. Они који се изјашњавају као „Црногорци“ и који желе да имају свој регистрован „црногорски језик“, нека се већпотруде да смисле нови језик који ће се од сваког дијалекта српског језика разликовати за најмање 50%. Језик је огромно културно, умјетничко, етничко и цивилизацијско благо и као такво се мора пажљиво чувати и његовати. Српски народ и држава Србија не смију дозволити отимање и уништавање српског језика, на којем су створена књижевна дјела од свјетског значаја непроцјењиве вриједности. Крађа језика, значи и крађу књижевних дјела и усменог предања на том језику.

Нажалост, поред „црногорског језика“, покушавају се направити и хрватски и босанско-херцеговачки језик, а можемо очекивати том логиком и војвођански, шумадијски, београдски, динарски језик, итд. Суштина је да један језик не може имати више назива и да се идентитет језика не може мијењати за дневнополитичке потребе. Говор у Црној Гори се не разликује ни по чему од говора Срба у Републици Српској и дјеловима БиХ, као ни од говора Срба југозападне Србије, односно Лике, Кордуна, Баније, итд. Говор у Црној Гори се од говора у Београду разликује само по (иј)екавици. Сви који говоре на поменутим просторима се савршено“разумију“ или “разумеју“!

Стога сви Срби у Црној Гори и Србији и другдје (као и научне, просвјетне, државне и друге установе) су дужни да се боре против постојања и признања такозваног „црногорског језика“. Црногорски говор није чак ни цио дијалект (раније објашњено), већ само локална интерпретација ијекавског нарјечја, штокавског дијалекта српског језика. Они који тврде другачије су или велике незналице или злонамјерни демагози. По поменутом питању нема никаквог компромиса. Некоме се може српски језик свиђати или не – може га користити или не – али нико нема право да врши ампутацију српског језика и да му насилно мијења идентитет, јер би то значило да се насилно заводи идеологија геноцида, као припрема за његово спровођење. Нажалост, не би било први пут српском народу да тако нешто доживи.

Ево и једног илустративног примјера: Његошев ‘Горски вијенац’ се у Црној Гори преводи на такозвани ‘црногорски језик’!? Ово је класичан организовани криминал, који подсјећа на криминалне групе које украду аутомобил, обришу серијске бројеве шасије и мотора, угравирају нове лажне бројеве, а затим продају такав ауто.

Ево прилога РТС-а на ову тему: Нисам преводио ‘Горски вијенац’ већ сам само исправио правописне грешке и прилагодио га новој црногорској ортографији која сада има два слова више, каже Божидар Миличић, приређивач новог издања тог епа на црногорском језику.

Црногорски филолог, новинар и публициста Божидар Миличић каже да је изненађен реакцијом српске јавности након сазнања да је дјело Петра Петровића Његоша „Горски вијенац“ приређено у складу са црногорским правописом.

Нема говора о неком политичком атаку на Његоша нити је, како каже, Србима у Црној Гори, које иначе веома цијени, дирао ‘Горски вијенац’, рекао је Миличић Танјугу. Миличић објашњава да није преводио славни еп, већ да је само исправио правописне грешке и прилагодио га новој црногорској ортографији која сада има два слова више.

Црногорски правопис је представљен 2008. године, а средином прошле године Скупштина Црне Горе је усвојила и нови Закон о увођењу црногорског језила у све образовне институције. Према новом правопису црногорска азбука има има два слова више „сј“ и „зј“.

Није ми ни на памет пало да преводим ‘Горски вијенац’ јер сматрам да су српски, босански, црногорски и хрватски један језик, већ сам само прилагодио текст новој црногорској ортографији, каже Миличић. Мени као филологу одговара фонетска формула ‘пиши као што говориш’, што се дешава у Србији, Хрватској и БиХ, па зашто то не би било примерено и у Црној Гори, посебно сада када за то постоје и правописни услови, навео је он. Миличић каже да је измијенио екавицу тамо гдје је то било потребно, али додаје да су многи екавизми, којих у епу има, остали. Као примјер он је навео ријечи време и колевка.

Према његовим ријечима, цио посао је урађен уз подршку Министарства просвјете Црне Горе и до сада је из штампе већ изашао један број примјерака овог најновијег издања ‘Горског вијенца’.“

Присутне је у име домаћина поздравио Миличко Трифуновић, предсједник Удружења ратних добровољаца 1912- 1918, њихових потомака и поштовалаца регионална организација Беране  који је рекао Поштовани пријатељи,

Наше Удружења ратних добровољаца 1912- 1918, њихових потомака и поштовалаца регионална организација Беране,  већ од 2003. Године организује “Видовданске свечаности“, а сваке године посвећује одређеним догађајима и актуелним проблемима. Најактуелнији проблем у Црној Гори данас је угроженост Српског језика и ћирилице. Ми смо Удружење које сва своја документа штампа на ћириличном писму и на Српском језику и на тај начин се боримо за наше традиционално писмо- ћирилицу.Посебно ми је драго што је вечерас са нама Миодраг Којић из Београда, потпредсједник Српског Удружења “Ћирилица“ са супругом, који се бори за опстанак ћирилице. Наставићемо и у наредном периоду заједно са другим чланицама Српске народне одбране да се боримо за опстанак Српског језика и ћирилице на овом простору. Живјели и хвала.

На крсној слави Удружења Видовдан прочитан је телеграм од Удружења ратних добровољаца 1912- 1918, њихових потомака и поштовалаца из Војвођанског мјеста Војвода Степа са којим је Удружење из Брана побратим од 2010. Године. Телеграм гласи:      

„Драга браћо у Црној Гори,

Упућујемо Вам најискреније честитке поводом крсне славе Удружења-Видовдана. Дана када је кнез Лазар са својим ратницима добровољно прихватио мучеништво и одлазак у смрт јер су дали предност духовном над земаљским, вечним над пролазним. Они дилему нису имали  „Земаљско је за малена царство, а небеско увек и довека“.  Уз славску честитку упућујемо Вам  захвалност и дивљење јер кроз све своје активности као и кроз „Видовданске свечаности“ чувате језик и писмо српског народа, чувате ћирилицу на којој се вековима стварају споменици темељ светске културне баштине. Очување ћирилице прераста у борбу за очување националног идентитета и ми вам желимо да истрајете у томе јер можете бити и пример нама у отаџбини. На многаја љета!  Живели!“ (Секретар Удружења Ђорђе Хајдуковић).

Потом је Миличко Трифуновић, предсједник Удружења ратних добровољаца 1912- 1918, њихових потомака и поштовалаца регионална организација Беране одржао Видовданску бесједу:

„Даме и господо,

Добро дошли на славу Видовдан коју ове године заједно славе Регионални одбор Удружења Беране, општинска организација Андријевица, Мјесна организација Мурина и секције . Добро дошли,  браћо из наше матице Србије!Ове године наш специјални гост је Миодраг Којић из Београда, потпредсједник Српског Удружења “Ћирилица“ са супругом. Затим генерал др Лука Кастратовић, предсједник Удружења Васојевића из Београда, који је добито награду “Радомир П. Губеринић“ за 2016. годину.

Добро дошли у Васојевиће у најљепше и најбројније српско племе, које је изњедрило великане као што су: Карађорђе, Вук Караџић, Миљан Вуков Вешовић, генерал Радомир Вешовић, који је запалио свијећу у Високим Дечанима 1912. године, када је осветио и ослободио Метохију и Косово.

Ово Удружење дјелује данас на свим српским етничким просторима и слави Видовдан који је велики празник српског народа. Тог дана 1389. године, прије 627 година на Косову пољу у борби против турског освајача српска војска предвођена царом Лазаром војнички је изгубила битку. Али оно што је остало да вјечно живи у српском народу за протеклих 627 година јесте Косовски завјет за борбу против туђина до слободе. То је оно Лазарево опредјељењеда је земаљско царство, за малена царство, а небеско увијек и довијека. И отуда дух Косова, дух српског Видовдана, живи у српском народу, живи као инспирација за све оне којима је слобода идеал.

А у српском народу тај узвишени идеал је вјековима присутан и ми смо потомци тих предака који поручују ‘да се крсту служи, а Милошем живи’.

Зато се морамо данас присјетити ликова старог Југ Богдана и његових синова, Топлице Милана и Косанчић Ивана, Срђе Злоплоглеђе и Бановић Страхиње, Косовке дјевојке и Милоша Обилића, “који живе докле сунце грије“ и који су увијек били пред очима и у срцима слободара као што су били: војвода Петар Бојовић, који је поријеклом из Васојевића, војвода Живојин Мишић, војвода Радомир Путник, војвода Степа Степановић који су са ликовима косовских јунака полазили у многе бојеве, и у балканским ратовима и у првом свјетском рату. Чинили су, без претјеривања, чуда од јунаштва на Брегалници, на Дрини, на Скадру, на бојиштима широм Србије.

А шта тек рећи за борбе на Мојковцу, Кајмакчалану приликом пробоја Солунског фронта! Јунаци са Мојковца наши преци, наши ђедови и наши прађедови су грудима својим укопани у леду и снијегу затварали пролаз аустријском освајачу, штићети тако одступницу српској војсци преко Албаније. А на врховима Кајмакчалана на непријатељска утврђења смјело су јуришали са војводом Вуком Поповићем и остављали своје животе сбратимљени и Црногорци и Херцеговци и Крајишници и Босанци и Србијанци. Зато је и краљ Александар I Карађорђевић нашим прецима додијелио 196 златних Обилића медаља,765 сребрних Обилића медаља и 96 медаља за ревносну службу. Ратницима са простора горњих и доњих Васојевића, Шекулара, Велике и Горњих села. Укупно дакле 1057 одликовања. Не говорим ово да се похвалим и подичим на наше претке него да не заборавимо чији смо од кога смо и ко су нам били преци.

Зато ми чини посебну част што могу све вас још једном да поздравим у име регионалне организације удружења ратних добровољаца 1912-1918, њихових потомака и поштовалаца да Вам пожелим да се пријатно осјећате као своји са свијима.

Зато ћемо заједно и наредних година славити Видовдан окупљени око једног узвишеног циља – слоге и заједништва.

Живјели, драга браћо и нека нам је свима срећан Видовдан и догодине, ако Бог дâ, у Призрену да га славимо“, истакао је Трифуновић.

Затим је Трифуновић уручио награде –захвалнице Српском клубу из Берана, Славици Вуксановић, Драгиши Ђуришићу из Краља, Милошу Раковићу, Саши Шћекићу, Миодрагу Којићу из Београда, Вуку Ђуришићу,Миловану Зечевићу, Зорану Рачићу и Дејану Пођанину.

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: