Турска офанзива у Сирији одложила повратак џихадиста у БиХ
1 min read
Јасмин Кесеровић, фото: Јутјуб
Депортација девет држављана БиХ, који су ратовали на страни Исламске државе (ИД) годинама, одложена је до даљњег због турске оганзиве на сјеверу Сирије.
Ријеч је о веома опасним и радикалним ратницима.
На списку особа које су сјутра увече требале бити депортоване налазе се и Хамза Лабиди, Сенад Касуповић, Јасмин Кесеровић, Емир Алишић и Армин Чурт. За шесторицом „исиловаца“ из ове групе је расписана и црвена Интерполова потјерница!
Широј јавности најпознатији је свакако Јасмин Кесеровић. Наиме, прије три године појавио се видео-снимак на којем Кесеровић, или како је потписан у клипу Абу Мухамад ал Босни, на босанском језику позива на убиства по Сједињеним Америчким Државама.
– Устаните муслимани, убијајте хришћане и њихове слуге у њиховим градовима и њиховим државама. Постављајте експлозиве под њихове аутомобиле, у њихове куће и канцеларије. Убијајте их снајперима и пригушивачима, убијајте их па макар и ножем и немојте да правите разлику између војника и цивила, поручио је џихадиста Кесеровић.
Министар безбједности у Савјету министара БиХ Драган Мектић потврдио је да је из Сирије у БиХ планирана депортација девет бивших припадника ИД, који су се борили за ту терористичку организацију.
– Држављани БиХ биће из Сирије пребачени у БиХ, а реализација тог пројекта је у току. Ријеч је о лицима за које је БиХ претходно расписала потјерницу и одређен им је притвор, тако да ће након њиховог прихвата бити предати Тужилаштву и Суду БиХ. Очекује се да ће са њима бити и дијете од три године, без родитеља, истакао је Мектић раније данас.
Џевад Галијашевић, експерт за борбу против тероризма каже, за „Новости“, да ће БиХ бити у проблему када се након поменуте деветорице, депортује још око 300 џихадиста из Сирије.
– То су веома опасни људи. Има их на стотине у Сирији и већ су прекаљени борци са годинама ратног стажа иза себе, истиче Галијашевић.
Он додаје да ни безбједносне службе у БиХ, а ни правосуђе, нису одговорили задатку у случају радикалних исламиста којих је БиХ пуна, након што су поражени у Сирији.
Радикалне заједнице
Према ријечима Џевада Галијашевића, у БиХ и даље постоје на десетине радикалних заједница, гдје се шири радикални ислам и БиХ никако не рјешава ово питање.
– Држава БиХ је пала на испиту борбе против радикалних исламиста. Он се годинама гура под тепих уз поруке код нас је све у реду. Сада кад будемо имали масовна враћања ратника из Сирије, тек ће се открити колико је држављана БиХ заправо отишло тамо да ратује, истиче Галијашевић.
Придружите нам се на Вајберу и Телеграму:
Dobra Branka, ne sumnjaj u svoj pravoslavni duh.
Mi smo dominantni ? Svako dobro, bolji smo, trajaćemo!
PS. Potencijalni sukob dve bliskoistočne zemlje, Irana i Izraela, postavlja sijaset novih pitanja ali i baca dodatno svetlo na ideološko – političke sisteme, uključujući i one verske na ovom uzavrelom tlu.
U osnovi oni se tiču prekomponovanja postojeće geopolitičke sfere uticaja i premoći, ali ne ostaju samo na tome. I te kako će imati uticaja na dalje tokove oblikovanja islamske kulture i civilizacije, ne samo na tom prostoru već i znatno šire. To stoga što je islam odavno dobio obeležja globalne pojave, koja se izmešala sa drugim kulturološkim i civilizacijskim paradigmama. Dakako da će sve to imati i uticaja na balkanski prostor. Pitanje je – kakve?
Da bi se donekle bar pokušalo razumeti u kom pravcu mogu ići ove promene, neophodno je osvrnuti se u najkraćim crtama na ideologiju vehabizma. Reč ideologija nije slučajno upotrebljena, jer se zaista radi o jednom ideološkom redukcionizmu islama nastalom u određenom istorijskom trenutku i naravno sa određenom političkom svrhom. Približavanje Osmanskog carstva Nemačkoj u vreme Prvog svetskog rata, stavilo je Veliku Britaniju, inače zaštitnika osmanskih interesa u novu poziciju spram ovog oronulog carstva. Trebalo je razviti pojavu arapskog nacionalizma i povezati je sa jednim navodno reformističkim islamskim opredeljenjem što je trebalo da posluži arapskom oslobođenju od osmanske okupacije. Osnovni cilj koji je vehabizam trebalo da ima je uklanjanje tragova dotadašnjeg hanefijskog mezheba, zvanično priznate pravne škole osmanske države. Izazivanje raskola među pravnim školama ubrzo je preraslo u oružane sukobe unutar osmanske države. Pri tom se vodilo računa da sledbenici vehabijskog učenja ne poznaju bit ovog pokreta, pogotovu njegovu vezu sa Englezima. Direktna kulturološka posledica ovog učenja je da su izbrisani svi istorijski artefakti islamske istorije pri čemu nisu pošteđeni ni objekti vezani za samog Muhameda i njegovu porodicu i najbliže saradnike. Kao rezultat ove politike imperijalističkih evropskih sila nastala je nova politička karta Bliskog istoka čiji je krajnji rezultat između ostalog vehabistička država Saudijska Arabija i cionistički projekat, Izrael, državica koja na ambicijama „božjeg obećanja“ mašta da se proširi od Nila do Eufrata. Stare ambicije prevlasti na Bliskom istoku koje danas pokazuju Turska, Iran i Izrael sa svojim zapadnim zaštitnicima, stavljaju Saudijsku Arabiju u vrlo osetljiv položaj koji se danas reflektuje u činjenici savezništva sa Izraelom i SAD. O kakvim dimenzijama prikrivene nesigurnosti se radi govori činjenica ,,da se Saudijci javno drže povučeno i rezervisano tako da se njihova ranjivost i uopšte osetljivost jedva može primetiti“.(H. Kisindžer) Držeći se dosad izvan fronta konfrotacija, Saudijska Arabija prvi put ulazi u neposredni konflikt u Jemenu. Potencijalni i direktni sukob sa Iranom, dovodi je pred izazove kojih je dosad bila lišena i koje je oprezno izbegavala. U ideološkom, verskom, kulturnom i političkom pogledu ovo prerasta u sukob šiitskog islama sa jedne strane i sunitsko-vehabijske-cionističke-zapadne alijanse sa druge strane. Prvi put u istoriji sunizam se našao u sendviču cionističko-zapadne paradigme. Ali treba biti precizan, nije svaki sunizam i vehabizam. Sunizam hanefijske škole prisutan u Turskoj i na Balkanu je tradicionalni islam tako da i ova podela stvara rasednu liniju na širem prostoru Bliskog istoka. I na neki način stvara mogući politički i kulturni antagonizam između Turske i vehabitsko-cionističke koalicije još više približavajući šiizam sa tradicionalnim sunizmom postavljajući pitanje kakve će biti posledice, prevashodno kulturne i verske ovog potencijalnog približavanja?
Činjenica je da je Islamska revolucija u Iranu dala krila brojnim islamističkim pokretima i ulila nadu da se svet islama može iščupati iz kandži zapadnog imperijalizma. Ali ratovi koji su besneli i još uvek traju na Bliskom istoku su pokazali da se Iranci kao nacija prilično razlikuju od Arapa. Vrlo izgrađen nacionalni, kulturni i verski identitet poslužio je takođe jasnim političkim ciljevima. Nasuprot njemu Arapi su zapali u zamku služenja antiarapskim kolonijalnim interesima što je dobilo tragične obrise sa arapskim prolećem. Cenu bliskoistočnih neokolonijalnih aspiracija danas plaća Sirija s tim što je Rusija isplivala kao novi globalni igrač na Bliskom istoku. Ako je Islamska revolucija potakla talas islamskog fundamentalizma koji je samoj Saudijskoj Arabiji samo pojačao konzervativizam da bi se danas sa novim saudijskim princem široko otvorio prozapadnom uticaju, koji seže do jeretičkih granica u ovoj tradicionalno konzervativnoj zemlji, ako se u Iranu takođe oseća klima otvaranja prema zapadu, a u Turskoj povratak verskom tradicionalizmu neoosmanskog usmerenja, neminovno se postavlja pitanje kakve će sve oblike proizvesti ovi procesi na globalni islam? Radi li se ovde samo o površnim promenama koje ne dodiruju dublje osnove postojećih religijskih i kulturnih matrica ili mogu imati i sudbinske posledice na zapadno-islamski dijalog koji se, istorija je to pokazala, uglavnom odvijao kroz sukobe i ratove. Da li u amplitudi koja beleži uspone i padove, aktuelni procesi nedvosmisleno ukazuju na lagani uspon islama u odnosu na zapad? I da li u tom svetlu treba sagledati disparatne stavove koji se mogu čuti kao što su onaj izraelskog predsednika Netanjahua da je ,,bolje sada ući u rat sa Iranom nego kasnije“ ili onaj šefa britanskog diplomatije koji upozorava da sa izbačenom vodom iz korita može odleteti i dete. Ali to je samo deo ukupnog mozaika.
Nemoguće je van ovog konteksta posmatrati odnos islama i pravoslavlja u Rusiji koja nedvosmisleno ulazi u jednu novu fazu sa ovom civilizacijom kako zbog brojne muslimanske populacije unutar svojih granica, tako i svog brojnog muslimanskog okruženja bivših sovjetskih republika kao i svoje nove uloge na Bliskom Istoku. Ali treba znati da aktuelna politička bliskost Rusije i Irana ima i jednu istorijsko-religijsku vezu, majka poslednjeg ,12 , skrivenog imama je pravoslavka, vizantijska princeza.
Čini se da u ukupnom kontekstu bliskoistočnih prilika treba posmatrati i Erdoganovu odluku da održi miting u Sarajevu. Treba podsetiti na poetične reči rodonačelnika turskih islamista Nedžmedina Erbakana koji je tokom bosanskog rata govorio o Bosni kao o ,,našoj zelenoj bašti“. Miting njegovog učenika i naslednika u glavnom gradu „te zelene turske bašte“, valjda stavljajući do znanja kako islamskim državama zainteresovanim za svoj ideološki i kulturni uticaj u Bosni, a isto tako i svojim evropskim NATO saveznicima da EU nije kompletna kao projekat bez Turske kao njene članice. Tek jedno je sigurno, horizonti bliskoistočnog prostiranja i te kako sežu do granica EU. A kakvim uticajima će te granice biti zapljuskivane u velikoj meri zavisi od odnosa koji EU bude imala sa Turskom koja je već pokazala i dokazala svoje potencijale zaštite Evrope od talasa izbeglica.
ТВОЈЕ РЕЧИ СУ МЕЛЕМ ЗА ДУШУ, али остаје питање какав ће утицај све напред речено имати на опстанак Србије у овим границама, и нас Срба као народа.
Свет је исцепкан а државе губе своју независност. Глобалним царством које се увелико ствара пред нашим очима не влада ни једна посебна држава или етничка скупина. Њиме влада мултиетничка елита , а на окупу га држе заједнички ИНТЕРЕСИ. Империјални позив је свима упућен, питање је ко ће остати лојалан СВОЈОЈ ДРЖАВИ, СВОМ НАРОДУ- МРТВОМ и ЖИВОМ , СВОЈОЈ ВЕРИ и ЦРКВИ.
На жалост, сведоци смо да у свим сферама и на свим нивоима људског друштва, све више њих бира ИМПЕРИЈАЛНО “ЦАРСТВО” у коме је НОВАЦ од суштинског значаја . Читави томови књига су написани о томе како је НОВАЦ стварао нове државе и уништавао старе, поробљавао милионе и доводио народе до истребљења. ГЛОБАЛИЗАМ КАО НОВА РЕЛИГИЈА темељи се на капиталистичкој вероисповести. ОНА ЈЕ СУРОВА , БЕЗ МИЛОСТИ !! ОНА ПОЗНАЈЕ САМО ПРОФИТ И У ТО ИМЕ ЦИЉ ОПРАВДАВА СВАКО СРЕДСТВО!
У том контексту настале су многобројне ТЕРОРИСТИЧКЕ ОРГАНИЗАЦИЈЕ које теже остварењу пре свега СЕПАРАТИСТИЧКИХ ЦИЉЕВА који се често крију иза националних и најчешће желе да се представе као представници и заштитници народа (мада су им често и супротстављени сународници жртве) , а по правилу покушавају да се представе као “војска”. Типичан пример за то је шиптарска терористичка организација тзв. ОВК(УЧК), КОЈА ПО СВОЈОЈ СУШТИНИ ПРЕДСТАВЉА ИЗРАЗИТО , КОНТИНУИРАНО ДЕЛОВАЊЕ ПРВЕНСТВЕНО ПРОТИВ СРБА , А ЧИЈЕ ВОЂЕ СЛОБОДНО ШЕТАЈУ СРБИЈОМ И У ОДНОСУ НА НАС, ОД РЕЖИМА У СРБИЈИ ЗАШТИЋЕНИ СУ КО БЕЛИ МЕДВЕДИ . Што каже проф.Милан Шкулић, тиме што припадници терористичке организације себе називају “војском”, “армијом”, и сличним називима, тиме што носе одређене униформе и обележја, они не губе статус ТЕРОРИСТА САМИМ ТИМ ШТО ПРИМЕЊУЈУ ТЕРОРИСТИЧКЕ МЕТОДЕ РАДИ ОСТВАРЕЊА ТИПИЧНИХ ТЕРОРИСТИЧКИХ ЦИЉЕВА. ЗАР И НАТО НИЈЕ ТЕРОРИСТИЧКА ОРГАНИЗАЦИЈА !?
Актуелно посматрано, националсепаратистичке терористичке организације посебно су се истакле и истичу се терористичким деловањем како против прве, тако и против друге Југославије, а нарочито против СРБА и СРБИЈЕ. Међу њима нарочито се истичу већ поменута УЧК (ОВК), разне хрватске усташке организације, нпр.усташко револуционарно братство- ХРБ, пробугарска ВМРО……..
Разне фундаменталистичке муслиманске организације као пример комбинованих прокламованих циљева, које истовремено теже остварењу својих екстремно религијских, односно идеолошких циљева заједно са национално-сепаратистичким деловањем, такође делују на овом делу Балкана и они су наша реалност. Ено их и у северној србској покрајини. Постајући земљишно-књижни власници некретнина у Србији и Црној Гори, и без испаљеног метка постају власници територије Србије и Црне Горе. Усташки злочинац Бранимир Главаш је земљично-књижни власник на преко 100.000ха земље у Србији….на северу Бачке у дубини од 60 км је демилитаризована или тампон зона из које су исељени сви објекти бивше ЈНА- између које то две зараћене државе, питам се!? Како је то могуће !? Да не говорим о „СПОРАЗУМУ ИЗМЕЂУ РЕПУБЛИКЕ СРБИЈЕ И ЕВРОПСКЕ ЗАЈЕДНИЦЕ О РЕАДМИСИЈИ ЛИЦА КОЈА НЕЗАКОНИТО БОРАВЕ НА ТЕРИТОРИЈИ Р.СРБИЈЕ” претећи да нам сасвим промене демографску структуру и измене ДНК. А што се Београда тиче, по питању статуса нас Срба национално јасно дефинисаних, њега као да никада дахије нису напустиле…..и да скратим : ЗЛАТНИМ СЛОВИМА ЈЕ ЗАПИСАНО, НАДАЈ СЕ НАЈБОЉЕМ, БУДИ СПРЕМАН НА НАЈГОРЕ. Свако добро !!
Оснивач вехабизма је Мухамед бин Абдул Вехаб, који је живео у 18.веку и деловао на подручју Саудијске Арабије, Ирана, Ирака, Сирије и Индије. Проповедао је радикално придржавање ислама. Аналитичари тврде да су управо чланови овог покрета објавили свети верски рат- џихад, с циљем да противнике силом натерају да се придруже вехабизму.
Суштина вехабизма се углавном састоји у “искорењивању свих новотарија које су се временом одомаћиле међу муслиманима.”
Вехабије се препознају по томе што носе дуге браде и широке панталоне до чланака. Не рукују се са женама, нити је женама вехабија дозвољено да се рукују са мушкарцима.
Вехабије су у Србији најбројније на подручју Новог Пазара и Прибоја, али их има и у Сјеници и јужном делу Косовске Митровице.
Према оперативним подацима Војно-безбедносне агенције , на подручју рашко-полимске области и на северу Црне Горе делују “исламске екстремистичке организације Вехабија- Тарикат и Црвена Ружа.
Тачан број припадника тог покрета није познат.
У Босни и Херцеговини делују две фракције вехабијског верског покрета. Најопснијом се сматра група у селу Горња Маоча код Брчког где су сви становници припадници овог покрета.
Ово забачено село налази се на граници тузланског кантона Федерације Би Х и дистрикта Брчко, и до доласка вехабија било је девастирано насеље.
У Горњој Маочи се осим држављана Би Х налазе држављани Црне Горе, Македоније, САД…..
У овом селу су, према изјавама разних организација које се бве тероризмом, али и обавештајних служби, вршене обуке за свети рат-џихад.