Тунели

На почетку један лични примјер. Директор подгоричке приградске школе, у агитаторском заносу рече групи просвјетних радника из своје школ , да у Савовићев синдикат не треба бити јер је он (ја) ноторна пијаница и има вилу на три спрата…

Разумијем човјека. Много је љут јер му је синдикат у сарадњи са запосленим из те школе „покварио посао“ и није запослио своју везу, него му је инспекција наложила да ради свој посао. Разумијем га и нијесам љут на њега. Човјек не зна другачије да мисли. Па он је исти пред прошле изборе правио списак сигурних гласова за ДПС. Иначе, није ми ни на крај памети да било што демантујем речено од оваквих „величина“.

Ријечи. То су само ријечи. Слобода је нешто друго. У оваквом систему искривљених друштвених вриједности, ријечи су највећи непријатељи слободно израженој вољи. Чим искажете другачији став или урадите нешто по сопственој савјести, одмах ће неки медиокритет, какав удворица или слабић посијати гомилу ријечи. Ријечи које прљају, вријеђају … Рећи ће то он по сопственом лику и дјелу. Пришиће све оно што сам мисли или би урадио. Да му баста. А не баста му ништа у животу без да слуша газду и да ради како му се каже. То није слобода. То је ропство. Такве људе форсира онео либерални систем. Такви људи постају директори. Послушни људи којима из горњег лијевог џепа умјесто марамице вири два прста чланска карта владајуће партије. И обрију бркове, када им газда каже.

То није слобода. Слободу су медиокритети убили, између осталог, када су почели са форсирањем примјењивог знања у школама, односно Писа тестови. Грубо речено, ово значи да ви можете дресирати пса да вам свако јутро доноси новине, али ипак пас не зна да чита, нити зна због чега то ради. Осим што га газда помилује по глави и да му кекс. Отприлике то се тражи од просвјетних радника, овим реформама. Да уредно и послушно свако јутро пођу за новине, а газде ће их помиловати по глави. И дати плату. Давати форму без суштине значи образовати шафцигер мајсторе који ће само послушно склапати наручене животе, у готове животе наручене од непознатих конзорцијума. То није слобода.

Слобода је… оно кад ме баш брига што ће о мени рећи гори људи од мене. Слобода је када имам право на сопствени избор, на основу свог суштинског знања. Знања које има сврху моје слободе. Слобода је када свјесно бирам грешку као рјешење свога живота. Јер да није ове врсте слободе не би било ни Дон Кихота ни ветрењача. Слобода је свјесно бирати да „ратујем сам“ и да ме нико не разумије. За сад. Слобода је надати се да ће једном неко схватити да моје грешке су у ствари биле моје побједе јер су ми дале слободу да будем другачији.

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: