Трст је наш све је фалш
1 min read
Мишо Вујовић, фото: Архива ИН4С
пише: Мишо Вујовић
Нова година је, педесета у прошлом веку. Тршћанска криза још траје. Зону А са градом Трстом чувају Енглези. Зону Б део тршћанског залеђа и Истре Југословенска народна армија. Четири године касније Трст ће припасти Италији остатак Југославији односно Словенији и Хрватској.
Зуко Џумхур у ресторану у Риму, седи за столом са већ поприлично пијаним револуционарима у то време дипломатама у амбасади СФРЈ у вечном граду. Оним истим што су пре пар година у опанцима певали “Другарице посадимо цвеће куд се војска друга Тита креће”, а сад пију пенушава вина и наручују шпагете, пасте, прстаце, тамане сир и пршуту.
Близу поноћи, кренуше сетни звуци песме “O Trieste mia, o nostalgia…“
Чак и у песми помињање Трста, кога су својатали Италијани и Југословени, подигло је температуру у сали изазивајући патриотски револт код наших разгоропађених дипломата.
Неколико другова се уједначено намршти: како сад то, „носталгија“ за нечим што је, бре, наше.
“Трст је наш!”, викну дугачки бркајлија. По свој прилици бивши митраљезац, налик на Ћопићевог Николетину?







