Тринаестојулска рана непреболна
Желидраг Никчевић
Кад разгрнете гомилу тешких будалаштина, увреда и патриотских вапаја којима је пропраћена вијест да је Тринаестојулску награду добио Бећир Вуковић, кад се пробијете кроз сву ту буку и бијес, на самом дну ђубрета појавиће се и главни разлог монтенегринске хистерије, њихова рана непреболна – паре! Еврићи! Лова!
То јест, скандалозна чињеница да ће некаквом тамо брадатом српском пјеснику из некаквог тамо Мојковца држава Црна Гора исплатити одређену суму новца, умјесто да све то, као и до сада, прослиједи њима, који су је под диригентском палицом Мила Ђукановића тако усрдно пазили, мазили и опјевавали, даевјечна. Нема друге него да се иде на суд.
По свему судећи, ови несрећни државни љубавници толико су се навикли на државну сису да им је подла отимачина из заједничке благајне постала сасвим логична и природна. Колико год да их има у Црној Гори, колико год рада и новца улагали у заједнички буџет – немају Срби шта траже у тим високим финансијским сферама. Јер: ко зна кога они воле и о чему сањају?
Нагледао сам се таквих, у ових тридесетак годиница, и кажем: тај фанатизам је неуништив, ти вампири су вјечно млади и суверени! Њихове следбенике немогуће је поколебати – они имају предност преласка у нову вјеру!
Па да поновим. Свеједно да ли је ријеч о пензионисаном удбашу који жури на скраћени курс енглеског језика, о независном новинару који је годинама шипчио уз Горицу да би га на врху озарио стасити расточки господар, о храбром достављачу анонимних писама или просто о шетачу са обавезним ајфоном у задњем џепу – увијек тај специјални државотворни напор, увијек трауматични вишак патриотске енергије, бескрајно патетична и монтенегром пресудно озвучена самосвијест.
Углавном, ко год је смогао снаге да о јуначком монтенегру надрља десетак страница, а да се притом не компромитује каквом залуталом великосрпском алузијом, брзо би добио третман повлашћеног и плаћеног чиновника националне културе и духовности.
Гле, самопроглашени академик због риме заборавља падеже, не може човјек у пресудним временима мислити баш на све. Посебна држава мора имати још посебније књижевнике, и мора финансијски подстицати њихову симулацију посебне књижевности.
Bećir Vuković je bio član SKJ, sam je izjavio da nema ništa sa četnicima, nema ni sa Srpstvom, ali ima sa stbijanstvom i komunizmom. Međutim, ni to nije važno, ali najvažnije da nije veliki pjesnik i da ne zaslužuje nagradu, do samo kod ovog koji je bio ubačen u redove jake Narodne stranke, zna se dobro od koga.
Пјесник БЕЋИР ВУКОВИЋ ЈЕ ОДАВНО ЗАСЛУЖИО ТУ КЊИЖЕВНУ НАГРАДУ. ТО ЈЕ БИО ПОСАО ЖИРИЈА КОЈИ ЈЕ РЕАГОВАО ИСПРАВНО И ДОСЉЕДНО. ОСТАЛО И ЗА ОСТАЛО – НЕКА ВИДЕ ГОСПОД БОГ И НАДЛЕЖНА ЗЕМАЉСКА ПРАВДА. И ОН САМ ДА СЕ ПОГЛЕДА У СОПСТВЕНОМ ОГЛЕДАЛУ И посебно У ЛИЦА ПРИЈАТЕЉА И „пријатеља“.