Тридесет година Дејтонског споразума

Пише: Дане Чанковић

Тридесет година од међународног мировног споразума, у јавности познат као Дејтонски споразум је прилика да се подсјетимо шта је он донио и какву Дејтонску БиХ створио.

Пре свега, споразум је зауставио рат на простору Бивше југословенске Републике Босне и Херцеговине (БиХ), тако што је уважио минималне, али суштинске интересе три конститутивна народа (Срба, Муслимана и Хрвата) и два политичко-правна ентитета (Република Српска настала 9.јануара 1992. године , и Муслиманско-Хрватска Федерација која је настала Вашингтонским споразумом 1994. г.). Минимални интерес за Муслимане био је постојање било какве БиХ која је међународно призната и чланица УН, интерес Хрвата, и ако убједљиво најмалобројнији, да остваре иста колективна права као друга два бројнија народа, а минимални интерес Срба да се међународно верификује постојање Републике Српске и ако на мањој територији него што је Србима грунтовно припадало, а и војнички држано под контролом. Дакле, наведени споразум није ниједном народу ни ентитету обезбиједио максималистичке циљеве.

За Муслимане максималистички циљ био је централна држава БиХ са једним предсједником и системом гласања – један човјек, један глас. С озбзиром да они чине већину и да не би било постојања механизма заштите конститутивних народа, они би, Муслимани, у потпуности управљали таквом БиХ државом.

Хрватски максималистички циљ је да се тзв. Херцег-Босну која је постојала до 1994. године припоји Хрватској. А српски циљ да Републику Српску учину самосталном државом или да она уђе у одређени политичко економски савез са Србијом. Овдје је важно навести да Република Српска није настала Дејтонским споразумом, што неки политичари покушавају да представе, већ је Република Српска настала 9. јануара 1992. године, као израз воље српског народа и гарант његовог опстанка у смислу спречавања понављања геноцида над Србима који се десио у Другом светском рату . А, Дејтонским споразумом је међународно признао њено постојање као политичко-правног ентитета.

Дејтонска БиХ створена је као државна заједница, тако што су Муслиманско-Хрватска Федерација и Република Српска, тим међународним мировним уговором (Дејтонским споразумом ) пренијели дио својих права и обавеза на заједничке институције Дејтонске БиХ, а суверенитет као највише право одлучивања остао је у ентитетима. Да је Дејтонска БиХ државна заједница види се по томе што она нема централне установе већ заједничке. Начин формирања тих установа, принципом паритета (једнаке заступљености без обзира на величину, број и снагу конститутивних народа и ентитета), као и одлучивање консензусом у тим органима потврђују да је ријеч о државној заједници. Једина установа у којој се одлуке доносе простом већином јесте Уставни суд БиХ, али у њему пресудну улогу имају тројица странаца у односу на по двојицу судија представника српског, хрватског и муслиманског, односно бошњачког народа. Дејтонска БиХ као државна заједница нема теритиорију, територију имају ентитети. Она нема правни континуитет са бившом Југословенском Републиком БиХ, која се сматрала Југославијом у малом и као таква распала се у грађанском рату. Дејтонским споразумом Муслиманско -Хрватсак Федерација дефинисана је као политички ентитет Муслимана ( Бошњака) и Хрвата, а Република Српска политички ентитет српског народа.

Подразумјева се да у оба ентитета националне мањине имају сва права по највишим Европским и светским стандардима. Значи да равноправност сва три конститутивна народа се остварује искључиво у заједничким установама Дејтонске БиХ ( Председништво, Парламентарна скупштина, Савет министара, по Анексу 4 Дејтонског споразума, имао је само три министра, и Уставни суд ), а не и у ентитетима. Такав темељни, уставни принцип којег је дефинисао Анекс 4 Дејтонског споразума ( што је својеврсни Устав БиХ) руши правно спорна и нелегитимна одлука Уставног суда о конститутивности сва три народа у оба ентитета, и ако је она донесена легално. По њој су и Срби и Муслимани (Бошњаци) и Хрвати конститутивни и у Р. Српској и у Муслиманско – Хрватској Федерацији, што значи да су сва три народа стварали оба ентитета, што је глупост. Та одлука руши темељ Дејтонског мировног споразума и као таква може угрозити мир, јер је и извор доношења других штетних одлука поготово за српски народ и Р. Српску. Она је усвојена 2002 године захваљујући тројици судија странаца и двојици судија Бошњака, који су гласали за њу, док су судије (по двојица) представници српског и хрватског народа били против ње.

Све то показује да су креатори Дејтонског мировног споразума исти сматрали као привремено решење, јер су већ након неколико година, од његовог потписивања, кренули у његову суштинску промјену. Разним притисцима и уценама према српским политичарима , као и политичким и правним насиљем високих представника у БиХ покренут је процес централизације Дејтонске БиХ, и пренос овлаштења са нивоа ентитета ( Република Српске) на ниво заједничких институција. Правним насиљем, које је подразумевало и наметање закона од стране високих представника, као и нелегално деливање Уставног суда БиХ, који је узео себи за право да политичко правно преуређује Дејтонску БиХ, од државне заједнице ка централизованој држави, а све на штету ентитета, пре свега Републике Српске. Због таквог процеса , који је на крају претио укидањем ентитета, то јест , Републике Српске, у њој се јавила оправдана жеља за референдумом на којем би се грађани Српске изјаснили да ли су за њено извајање из ( наметнуте ) БиХ, односно да ли су за мирно раздруживање од Муслиманско-Хрватске Федерације. И у том случају се не ради о сецесији , јер БиХ није држава, већ државна заједница, већ о мирном раздруживању.

Најновији покушаји политичког Сарајева и нелегитимног Високог представника Кристијана Шмита, да се од Републике Српске одузме територија ( шуме, вода, земља, природни ресурси) и да власништво над свим наведеним ” држави” БиХ, наишао је на велико противљење у Р. Српској, поготово код представника Додика. Све је то проузроковало да се против њега поведе политички судски прогон, како би се он, председник Додик, политички елиминисао. Судар два процеса, са једне стране, стварање централизоване државе БиХ , и тиме изазваног , са друге стране , процеса мирног раздруживања Републике Српске и Муслиманско-Хрватске Федерације, може довести до исходишта , односно до Анекса 4 Дејтонског споразума и његовог стриктног поштовања.

До решења ове, до сада најдубље кризе у Дејтонској БиХ, не може доћи интервенционизмом Запада и његовог утицаја на сва три народа, који је углавном био малигни и то кроз политику “завади па владај”, па чак, (када би било могуће), ни преко унутрашњег диалога сва три народа, већ се решење мора тражити у новим геополитичким променама и позиву и другим великим силама, пре свега Русији, да се укључе у процес доласка до решења између народа унутар Дејтонске БиХ. Српском народу, као државотворном и највећем на нашим просторима , се морају уважити животни интереси, а не да му се уз помоћ Запада намећу порази са лицемерним ставом да су Срби вршили “етничко чишћење”, па чак и геноцид. А Срби су ратним дејствима протерани из Лике, Далмације, Кордуна, Источне и Западне Славоније…, све су то области у Хрватској, где су вјековима живјели Срби. Срби су на исти начин протерани и из Муслиманско-Хрватска Федерација, па чак и са Косова и Метохије. Слободарски српски народ спреман и на трпљење и на жртву неће дозволити више ни један пораз, а нарочито онај да му униште Републику Српску, као највећу победу у 20 веку, за коју су дали преко 23.000 живота.

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: