ИН4С

ИН4С портал

Три скопска дана

Морао сам са пођем у Скопље да бих се сјетио нечега што сам давно научио и усвојио, а у међувремену заборавио. Драги камен на којем сам васпитаван.

Слободан Савовић

Пише: Слободан Савовић

Одмах иза Нове године отпутовао сам за Скопље. Три дана . У посјету родбини. Безмало тридесет година нијесам био у том граду. Прије пута сам имао велику трему. Шта да очекујем? Какав ћу осјећај и утисак имати према мјесту и људима? Према бојама, мирисима и укусима? Шта ћу са собом из те посјете понијети назад у Подгорицу? Какав утисак у срцу и глави, ћу понијети са собом кући? Мостови? Споменици?Зграде? Или јела и пића? Какве слике ће ми се урезати у памћењу?

И да одмах кажем, све то и ништа од тога.

Морао сам са пођем у Скопље да бих се сјетио нечега што сам давно научио и усвојио, а у међувремену заборавио. Драги камен на којем сам васпитаван. Живот ме док сам старао натјерао да то заборавим. Или су ме нови вјетрови натјерали да то заборавим. Као у Коељовом Алхемичару. Направио сам круг. Да бих се подсјетио да људе треба гледати у очи док разговараш са њима. Да им видиш душу и да они виде тебе онакав какав јеси, без фолирања – да цијениш људе по бистром искреном погледу. Е, тај утисак носим из Скопља као најјачи. Очи ће ти много више рећи од ријечи. Мислио сам да сам заборавио да цијеним људе који ме гледају у очи док причам са њима. Одвикао сам се од тога. Навикао сам да већина са којом са разговарам у посљедње вријеме, склањају поглед као да га у шкрињу закључавају. Да им ријечи жуборе као плитак поток, неважни слогови  Поглед скривају као да су неком другом саговорнику давно обећали душу . Па сада ништа не воле и желе да буду нешто што нијесу.

У Скопљу сам срео људе који су ме гледали право у очи. У њиховим очима сам видио њихове душе. Испричане и неиспричане приче. Читави романи причани су ми искрено. Странице животних прича познатих и непознатих људи које сам сријетао намјерно или у пролазу. И свима је било једно заједничко – нада. Нада да ће попут сплава на мору допловити до луке, да ће у мојим очима наћи нешто своје. Да ћу из њихових очију прочитати оно што они заправо јесу. Обични искрени људи.

У временима и земљи скренутих погледа, прикривених мисли и лажних осмјеха. Чекамо као аутобус или воз што се чекају да нам странци потврде нове идентитете. Да нам кажу ко смо и шта смо? Чега да се сјећамо и шта да сањамо? Које пјесме да пјевамо? Кога да волимо? То се код нас зове „еуро интеграције“. То да и у огледалу скрећемо поглед од себе самих. У Скопљу сам сријетао људе који гледају отворено у очи, људе који су своји.

Подјелите текст путем:



Придружите нам се на Вајберу и Телеграму:

     

1 thought on “Три скопска дана

  1. Предиван текст! Написан од срца и са љубављу! Хвала аутору што је написао овакав текст о мом родном граду!

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *