Tri puta tri: Manje Srba, manje briga

Piše: Mišo Vujović

Sramni potezi zabijanja noža u leđa Srbiji i soljenja rana dok još krvare rukovodstva Crne Gore, odmetnutog, ne samo od korena, već i od zdravog razuma, opravdano izazivaju gnev kod građana Srbije. Politika „vađenja”, pokajničko-podaničkog pokušaja otkupa greha izdajom bližnjega, uzela je toliko maha da već prerasta u kolektivnu histeriju prema Srbiji.

U iskrivljenom ogledalu svoje prošlosti, crvenogorci, spotičući se o srpske korene, dubokim kopanjem pokušavaju stići do nekih praslovenskih antičkih ćupova u kojima stoji zapis o nadnarodu i superiornoj naciji gurua i vladalaca.

Pokušaj pranja krvavih ruku i biografija ratnih jastrebova iz devedesetih otklonom od svega i tamburanjem po Srbiji nije samo gest dodvoravanja novim gazdama, već je i obračun sa sopstvenim građanima koji odolevaju konvertitstvu u Crnoj Gori i atak na deo građana ili državljana Crne Gore nastanjenih u Srbiji.

Izjava Gospodara Crne Gore da je „Srpska pravoslavna crkva nosilac velikosrpskog hegemonizma ne samo u Crnoj Gori već i u regionu”, predstavlja poziv na cepanje SPC odnosno otimanje imovine njenih eparhija van Srbije, po principu jedna država – jedna crkva, što bi dalo vetar u leđa nameri nacionalizacije ili otimanju imovine Mitropolije crnogorsko-primorske, eparhija Budimljansko – nikšićke, Mileševske i Zahumsko hercegovačke, od strane vlasti u Crnoj Gori.

Ućutkivanjem ili gašenjem žive Hristove crkve u čijim temeljima je uzidana državotvornost i nacionalni – srpski identitet, ali i novonastali crnogorski identitet, ruši se jedini dom preostalim čuvarima pamćenja i izvornog bića Crne Gore. Po ugledu na svoje uzore, Štedimliju i Drljevića, čije krvave aljine i danas vise u Jasenovcu i Zidanom mostu, otimanjem imovine crkve Srbi u Crnoj Gori osuđeni su na istu sudbinu „tri puta tri” kao i njihovi sunarodnici u NDH. Razlika je samo što će ta trećina za put u večnost otići prirodnim putem, druga trećina će se živeti u mržnji i inatu, a ostatak će se iseliti.

Priznavanjem takozvane države Kosovo, detaširanjem diplomata, slanjem vojnog atašea na proslavu progona više od četvrt miliona Srba iz Hrvatske, Crna Gora je izazvala veliki gnev građana Srbije, što je proizvelo i izvesnu dozu animoziteta prema Srbima iz Crne Gore, koje u nekim krugovima kolektivno identifikuju sa kriminalom obračunima suprotstavljenih bandi, gde je, evidentno, prste umešala država ili neki odmetnuti delovi. Naravno, narod preokupiran „Zadrugama” i „Parovima” guta samo ono što mu se servira.

„Pun nam je k… Crnogoraca”, ili „Sve je ovo crnogorska mafija”, može se čuti od ulice do Akademije nauka. Posledica ovakve svesti je lagano uklanjanje kadrova u državnom sistemu i na uticajnim mestima, što terapeutski utiče na manični strah odrođenog rukovodstva Crne Gore.

„On je Crnogorac”, bio je najveći greh jednog beogradskog načelnika.

Slabljenjem moći svojim sunarodnicima u Srbiji, ostvarenim u svim sferama kulturnog, privrednog i javnog života, oduzimajući im pravo glasa rezervisano za albansku, bošnjačku i montenegrinsko-dukljansku dijasporu koja glasa po principu jedan za sto, establišment u Titogradu ne razmišlja o eventualnim posledicama ako bi iz Srbije u Crnu Goru stiglo pola miliona ljudi, koliko ih najmanje, sa državljanstvom Crne Gore ili rođenih u Crnoj Gori, živi Srbiji. U tom slučaju, politička, ali pre svega etnička i etička struktura bila bi izmenjena do neprepoznatljivosti.

Kampanjama protov obeležavanja 100 godina ujedinjenja, cepanjem panoa i bilborda, ratom protiv ćirilice, nasrtanjem na pesnike, grafitima rasističkog sadržaja i dr. rukovodstvo, čije konvertitstvo je nemerljivo i koje ni samo ne zna šta će sutra biti, ali je svesno da srpstvo nije u trendu, samo nastoji da strategija „tri puta tri” što pre počne donositi plodove, pod parolom: Manje Srba, manje briga.