Три државе за три дана

Пише: Никола Маловић

С Приморја на коме је – иако са великим знаком питања изнад свих обалних глава – предсезона ипак почела, отиснуо сам се колима клетим једним поводом, на пут дугачак 1100 километара, кроз чак три државе.

Државе?

Пошалице с простором, прије бих рекао, гдје станује пола народа који вјерује да држава постоји заиста, безбели и наравно – и гдје живи половина становника који само желe да се склоне таквој држави са ока, да их само не би казнила, додатно опорезовала, нашла у преступу, лажно оптужила, или оптеретила мегатонама нових казни зато што колективно не љубe у дугине боје опитурано ЛГБТ дупе, или што, ако смо мушкарци, западамо во искушеније да жену која нам се допада, ако смо у снази и без бурме на руци, гледамо у очи дуже од седам секунди.

Одлучио сам, дакле, да се колима отиснем из Херцег Новог преко махом Републике Српске (пут на кратко води и кроз Федерацију БиХ) до Београда, и да се, због неиспегланих корона правила по којима у једну државу можеш ући али у другу исто тако твоју не можеш без PCR теста… вратим у Херцег Нови преко Црне Горе, около-наоколо, куда ми је ем теже, ем даље, ем скупље.

Пут од нулте надморске довео ме је до граничне и царинске коте која не би требало да постоји уопште, гдје је за 10-ак степени Целзијусових било хладније него прије 20-ак минута на обали. Који километар даље, унутар Републике Српске види се море али и парадокс: Република Српска је једина географија на свијету која види море али на њега не излази. Истина, излази, али само по црквеном шематизму: Епархија захумско-херцеговачка има излаз на море – у заливској Суторини.

Видио сам како у резервоару имам бензина још, па се нисам танковао у Требињу, идиличном граду који полако но сигурно (јер је имао срећу да га као плодну и водом пуну оазу омеђену херцеговачким кршем осмисли урбанистички зналац) – диже цијене због честих Херцегновљана, и више, због и те како платежних Дубровчана. Резервоар сам напунио у Вишеграду, по скоро 30% нижој цијени неголи што бих то могао у Црној Гори или Србији, срам их обје било.

Рутом Херцег Нови – Београд преко Републике Српске нисам возио годину и по, због короне, те ме изненадило колико је пут од Билеће до Горажда у међувремену пропао. Али није само све гори пут доказивао гдје се свуда широм разапело сиромаштво, колико на дионици која на кратко пролази кроз Федерацију, гдје путник увијек, ја л` ту, ја л` тамо, мора да налети на униформисаног друмског харачлију.

Под условима на којима је моје око ишчитало параметре да се туда без икакве опасности може 60 на сат, неки је босанскохерцеговачки умозрителник, Алах памти кад, поставио знак ограничења брзине на 30 km/h, што је за возача брзина пужа. У Београду се и у шпицу хита 80 km/h по најфреквентнијим саобраћајницама током зеленог таласа, али у вилајетима оним удаљеним, не само босанским, возач мора да пази да му из буша не искочи униформисано лице и каже да мора да плати бога оца. Будући „да ме снимила камера“, пријетила ми је казна „забране саобраћања моторним возилом у трајању од 30 дана“, али пошто сам, најљубазније могуће упорно одбијао да у такав расплет повјерујем до конца, босанскохерцеговачки је полицајац предложио (јер ја не бих никад): Ајде, може ли нешто за кафу?

Поскочио сам пресрећан, како не може!, ево ти, битанго једна поткупива, што сам казао у себи, 10 евра, и пуно ти хвала што ме ниси одрао као Муса јарца.

Одавно се на пут дуг 550 km у једном правцу нисам отиснуо у првој декади јуна, када је прољеће у зениту. Творац је опет пуцнуо прстима, биљке су процвјетале и многе воћке дале укусног и генетски немодификованог плода.

Као и у доба Аустрије, Босна је пуна квалитетног дрвета. Србија је мјестимице налик Тоскани. По свему се види да земља која не напредује – назадује, јер стоји необрађена, осјећа се енергија трпљења, умјесто енергије промјена.

Београд се најмање мијења у центру, иако се у центру доносе одлуке о највећим промјенама. Људи су љубазни, упркос свему. Омладина изгледа пристојно. Све је јефтиније него на Приморју, али збир многих јефтиноћа живот у укупном збиру чини скупљим. Питао сам таксисту кад је завршио разговор, да ли је то с друге стране била његова супруга? Изненађено ме питао како сам претпоставио да је супруга, јер се по разговору заиста није могло сазнати у ком су таксиста и саговорник односу. Чудо је наука о знаку. Рекао сам како сам установио лако, јер се, кад је телефон зазвонио, на дисплеју појавио текст: О, неее!

Обавио сам посао због ког сам дошао само на дан. Видио таста и ташту, како су боље откако су добили унуку. Попио ракију клеку са Мокре горе. Гостовао на Хелмкасту, и представио књигу „Догодине на мору“ (Cetena mundi) – збирку ангажованих текстова писаних углавном за Печат. Десет хиљада прегледа само првог дана. Температура увече, не од короне, него од исцрпљености. Прошетао сам од Теразија до Славије, и по ко зна који пут установио да је Бог најбољи вајар. За неке би дјевојке Моравци рекли да су лепе ки богиње. У моћи је сваког прољећа да на свијет изда нове љепоте. Између два млада годишња доба отворе се многи пупољци. Словенци имају сјајну ријеч за прољеће – помлад, и сјетну пјесму Ота Пестнера, „vrača se pomlad, a življenje ne“, у значењу: поново долази прољеће, али се ми не подмлађујемо. Питао сам ономад оца да ли би се вратио у младост? Рекао је, не. Живот је, премда лијеп, веома тежак, и треба да се доживи и проживи само једном.

Тако је праведно.

Супруга и ја годинама имамо проблем гдје да се на повратку у Боку Которску одморимо, да поједемо нешто што би било укусно, али да нам се у колима не приспава, јер је умор на дуге стазе већи непријатељ од брзине. Годинама смо након што бисмо прошли Ужице, у вријеме ручка, проналазили ресторане, у Мачкату и око њега, који су сви били сјајни у једном: имали су одлично јагњеће печење, али, авај, никад уз то и добре прилоге. Ми одавно живимо инверзно, на начин да нам је поврће главно јело, а месо прилог, што на Златибору и Тари још није препознато као концепт.

Но пошто смо овога пута, као и прије мјесец, морали преко Црне Горе, у Новој смо Вароши питали гдје се то, а да је поред магистрале, може појести штогод крштено, па нам је препоручен ресторан у коме чинодејствују конобари Небојша и Мирослав. Питао сам конобара Небојшу какав им је пасуљ, од један до пет, јер смо сазнали да га због локалних муслимана кувају увијек посно, а касније – ко шта жели, кобасицу или малу пљескавицу. Тај нам је податак уздигао обрве, јер почесто путујемо сриједом и петком. Небојша је оцијенио пасуљ чистом петицом, у што смо се увјерили прошле седмице када је чинодејствовао пак Мирослав, који је пред нас изнио, у глиненим посудама, најбољи пасуљ који смо појели у неком ресторану имаће томе 10 година.

Двоумио сам се да ли да скренем према манастиру Милешева, да се опет поклонимо руци Светог Саве и Белом Анђелу, али су ме умор и енергија која се ковитлала око тамошњег владике Атанасија упутили даље, ка граници која не би требало да постоји, а постоји, ка граници Србије и Црне Горе.

Пазимо.

На граничном прелазу Јабука креће један од могућих портрета Црне Горе након литија, а након смјене власти на изборима од 30. августа прошле године.

Док нам гледа документа, гранични полицајац колеги у кабини величине ока каже – чујем – „пушти ти то, ја сам на побједничку сграну“. Из контекста схватам да је овај полицајац за државу Црну Гору свакако спреман, ипак Србин. Што не мора да значи ништа. Док гледа документа, читам с плаката шта се све смије, а шта се све не смије унијети у једну од најмлађих држава Европе. На путу за Београд, купио сам код Достане на Мокрој гори три литре клеке, једну дао тасту, а са остале двије у гепеку, рачунам да нисам у прекршају. Мада, с тим младим државама никад се не зна. Неко вам убаци кришом десет књига „Догодине на мору“ и – оп!, шта је сад па ово, мајковићу!?, пардон, Маловићу?!

Него су наш пуштили, како гласи гранични глагол, а онда је кренула јебада по оштром шодеру који само тако једе гуме – наредних неколико десетина километара.

Наредник неколико десетина километара!

Да ме сад неко самопотплати, као што се самопотплатио онај босанскохерцеговачки полицајац с почетка текста, не бих могао да објасним с каквим неспособњаковићима ми имамо посла.

Дакле, Црна је Гора добила нову власт 30. августа 2020, кад је вапила за дашком сезоне, а сада када је евидентно да су у сумњивим демократијама избори губљење времена – нова власт не жури да повеже нас с нама, него „роком до октобра 2021“, казује како ће прелазак сваког аутомобила на путу од Србије према мору, посебно према Херцег Новом, бити прави пакао.

Чекати у колима на сунцу сатима у јулу и августу, посебно ако су у колима дјеца, није нешто што бих препоручио сународницима. Чак и ако кога Бог погледа, па прође царински пункт брзо, чекају га десетине километара – не макадама – него оштрог шодера, гдје концентрација возачу попушта само да не би гумом нагазио на шиљак који може да му пробуши више гума од једне.

Тако Црна Гора, након тзв. промјена, коитира са Боком Которском, од које живи. Најкраћи пут од Београда до Херцег Новог, одбацимо ли, због PCR тестова опцију преко Републике Српске, остаће цијелог љета неуралгична тачка и политичка срамота.

На Дурмитору и усред јуна има снијега. То је, без све шале, дефиниција планине. Око види краве и овце, што је увијек добро. Око види како се туризам на планини шири, дрвеним бунгаловима и хотелима, и како цијене расту. Супруга жели да „једном у животу борави на планини“ и ја сам свјестан да ће посљедња да буде моја, јер сам мушко, и да ће да гласи, „да, драга“, али нисам фан планине, јер сам Приморац.

Умријећу, жедан мора. На путу дугом 1100 km за само три дана, почеле су очи да ми се склапају.

Утолико, Бог је попалио звијезде по небу.

Било је чудесно гледати, који сат касније, сазвјежђа над Заливом, у тренутку када се у погледу коначно нашло море.

Бока Которска постала је временом велики град, спојен свјетлостима, Котора, Пераста, Рисна, потом Тивта и Херцег Новог, тако да се одозго, из Црногорцима омиљеног ракурса, огледа као једна горском уму несхватљива и неодољива географија.

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: