Тренутка ја се сјећам сјајна, кад преда мном се ти појави као привиђење, као тајна, као љепоте гениј прави
Александар Пушкин
Тренутка ја се сјећам сјајна,
кад преда мном се ти појави
као привиђење, као тајна,
и као љепоте гениј прави.
Кад туга све ми скрха наде,
а кињиле ме стрепње таште,
твој њезни глас ми пјеват’ стаде
и лик твој сањах на дну маште.
Но, доба мину. Вихор њежни
распршио ми сне и страву.
И предадох ја глас твој њезни
и лик небески забораву.
Полако су се вукли дани
у забити, у заточењу,
без заноса, без суза раних,
без надахнућа, налик мрењу.
Ал’ стиже души пробуђење.
И опет ми се ти појави
ко ненадано привиђење
и ко љепоте гениј прави.
И куцат’ стаде срце вруће,
нов живот у њем маха узе.
И опет пламти надахнуће,
и љубав сја, и теку сузе.
Волим самоубилачки, крвнички, немилосрдно и брутално.
Нећу другачије.
Ко то може да издржи, а упознах само једног.
Моја је крв – мој пут до тебе.
