Трећина свих српских светитеља погинула је 1941. и то углавном у БиХ
1 min readБосна и Херцеговина нису постале бастион отпора Југословенске војске армијама Осовине. Док су нападачке јединице стигле до Саве и Уне, Краљевина се већ распала. У Босни и Херцеговини успостављена је Независна држава Хрватска. НДХ је била марионетска држава која је изграђена у ратним приликама по узору на тоталитарне државе Осовине. Хрвати су у Босни и Херцеговини били најмалобројнији од три народа, тако су нове власти у овим покрајинама рачунале на подршку муслиманског становништва. У расистичкој визији свијета коју су прихватиле усташе, Хрвати су били виђени као расно супериорни над Србима и другим Словенима. На сцени је била теорија о готском поријеклу хрватског народа. Босанскохерцеговачки муслимани прихваћени су као дио Хрватства које је у прошлости исламизовано, као старо племство и „цвијеће хрватског народа“. Југословенска муслиманска организација прихватила је нову државу, а њен вођа Џафер Куленовић постао је потпредсједник њене владе.
Важна прекретница у развоју устанка био је прелазак главнине партизанских снага из Србије у Босну и Херцеговину. Врховни штаб прешао је на повољан терен, на међу Босне, Србије, Херцеговине и Црне Горе. Смјестио се у Фочи, граду који су после страшних злочина које су спровеле хрватске и муслиманске усташе преузели српски устаници, који су у одмазди такође извршили масакре над затеченим муслиманским становништвом. На новој слободној територији партизани су покушали да превазиђу грешке за које су вјеровали да су допринијеле неуспјеху устанка претходне године. Вјерском и националном грађанском рату тако је придодата и револуција. Апелујући на јединство југословенских народа, партизани су на територији којом су владали почели да спроводе „класни терор“. До тог времена партизани и четници у овим крајевима ратовали су заједно и углавном нису истицали друге циљеве осим борбе против усташа.
За партизане, борба против четника од тада је добила важно, можда и централно мјесто. Током наредних мјесеци поубијан је велики број четничких команданата и богатијих сељака који су подржавали стари поредак. До априла 1942., према наводима Обласног комитета КПЈ за БиХ, убијено је чак пет стотина водећих четника. Четничка настојања да повежу херцеговачке и црногорске снаге представљала су опасност за партизане. Мајор Бошко Тодоровић стигао је из источне Босне у Херцеговину, гдје је имао извјесног успјеха у повезивању четничких јединица. Сматрао је да главни непријатељ четника треба да буду усташе, захтијевао је прекид свих споразума са италијанским окупатором и избјегавање сукоба са партизанима. Тодоровића су партизани ускоро успјели да убију.
Коначно су Нијемци, Италијани и усташе успјели да се усагласе око операције под називом „Трио“, која је за циљ имала уништење партизана и четника у источној Босни. Партизанске снаге су се повукле прешавши свој „дуги марш“, али се слободна територија у западној Босни, на Козари, нашла у обручу.
Партизанско вођство држало се на Козари тактике из претходне године. Створена је слободна територија са које су устаничке чете угрожавале за њемачке окупаторе изузетно значајне руднике гвожђа код Љубије и важне саобраћајнице. Почетком љета 1942. двије њемачке дивизије и велики број усташких и домобранских трупа напали су устанике на Козари. Партизанске јединице, које су бројале између 6.000 и 7.000 бораца, пружале су отпор, али се у планинама нашло и више десетина хиљада српских цивила. Опкољени, они су доживјели језиву судбину.
Међу муслиманима је било и присталица четничког покрета. Истина, у недостатку стране подршке и у условима беспоштедног међусобног рата у источној Босни, таква подршка није могла бити масовна. У појединим општинама одржали су муслиманске предсједнике. Један од њих био је др Исмет Поповац, некадашњи предсједник општине Коњиц. Поповац је прије рата био члан организације Гајрет. Прикључио се четницима 1941., а сљедеће године постао је, у споразуму са четничким командантима Доброславом Јевђевићем и Петром Баћовићем, један од оснивача Муслиманске националне војне организације. МНВО су поред Поповца водили Феким Мусакадић и Мустафа Пашић. Поповац је настојао да привуче муслимане на програмским основама антикомунизма, припадности српству али и аутономије коју би Босна и Херцеговина добиле послије рата. Беспоштедни сукоб између Срба и муслимана у источној и средњој Босни онемогућио је Поповцу већи успјех. Поповац је августа 1943. убијен у близини Требиња. Током рата у Михаиловићевом штабу радио је и Мустафа Мулалић из Ливна, који је у два мандата био посланик у Народној скупштини Краљевине Југославије. У средишту Југословенске војске у отаџбини Мулалић је уређивао новине Равна гора и Равногорска мисао, био је и члан политичке команде ЈВУО. Процјењује се да је крајем 1943. у четничким јединицама било око 4.000 муслимана.
Прогони у Босни и Херцеговини кулминирали су током љета 1941. године и у вријеме офанзиве на устаничку Козару 1942. године. Велика већина од процијењених 350.000 жртава које су пале у Босни и Херцеговини током Другог свјетског рата, била је из реда српског народа, и то су прије свега били цивили.
Усташки режим смјеста је почео да гради фашистичку тоталитарну државу. Темељни закони у таквој држави били су расни, донесени већ током априла и маја 1941. године. Одмах потом започела је кампања терора, која се убрзо претворила у геноцид над Србима, Јеврејима и Ромима. За разлику од Холокауста, геноцид у НДХ је имао карактеристике вјерских прогона у Европи 16. и 17. вијека.
Прогони у Босни и Херцеговини кулминирали су током љета 1941. године и у вријеме офанзиве на устаничку Козару 1942. године. Велика већина од процијењених 350.000 жртава које су пале у Босни и Херцеговини током Другог свјетског рата, била је из реда српског народа, и то су прије свега били цивили.
Ускоро су у геноциду над српским народом учествовала читава села и крајеви насељени Хрватима и муслиманима. Процјењује се да је до краја рата само међу депортованим Србима у Славонију убијено, умрло или нестало њих 16.500. У масовним покољима у Херцеговини убијено је око 12.000 Срба, у источној Босни њих близу 50.000, у Босанској Крајини преко 77.000, а у средњој Босни још 11.000. Дакле, само у непосредним прогонима и покољима страдало је око 166.000 људи, а заједно са њима још око 40.000 становника Козаре.
Масакрирани су епископи Српске православне цркве на територији Босне и Херцеговине. Митрополит дабробосански Петар Зимоњић ухапшен је 12. маја 1941. године, ускоро је одведен у Загреб, одатле у затвор Керестинец, гдје је језиво мучен, да би коначно био убијен у концентрационом логору Јасеновац. Према неким наводима измрцварен је и бачен у пећ за печење цигала. Епископ бањалучки Платон је болестан одведен изван овог града и уморен бруталном смрћу; леш је тек послије седамнаест дана пронађен у ријеци. Епископа захумско-херцеговачког Николаја усташе су ухапсиле, али су га из затвора и од смрти спасле италијанске војне власти, па је пребачен у Србију, гдје је 1943. године умро.
Српска православна црква је од оснивања Пећке архиепископије 1219. до 2008. године канонизовала 108 особа. Чак 35 (32,4 одсто) светитеља погинуло је или умрло током Другог свјетског рата, велика већина њих 1941., већина на територији Босне и Херцеговине.
Талас масовних злочина започео је у јуну 1941. године. Хиљаде људи бачене су у јаме по Херцеговини, читава села су затирана у Босанској Крајини и Подрињу. У селу Пребиловци у долини Неретве, током само једног дана, 6. августа, убијено је 600 од 1.000 житеља, углавном жена и дјеце, који су многи живи бачени у дубоку камену јаму. Касније је убијено још 200 Пребиловчана. У селу Дракулић поред Бањалуке, јединице Павелићеве гарде 7. фебруара 1942. масакрирале су 1.363 особе. У Дракулићу, Шарговцу и Мотикама убијено је 2.315 њихових становника. Међу њима 551 дијете. У основној школи у Дракулићима поклани су ученици… Усташку војску предводио је и један фратар – Мирослав Мајсторовић.
Јасеновац је био логор НДХ чији део се налазио на простору Босне. Процјене броја жртава – које нису извршене у циљу виктимизације српског народа или оспоравања политичких права Хрвата или муслимана – говориле су о 700.000 жртава, од којих су велику већину чинили Срби.
Од осамдесетих година 20. вијека започела је организована кампања оспоравања броја жртава у Јасеновцу. Будући да усташке власти нису водиле попис жртава, масакрирале су читаве крајеве, а дио убијених су бацали у Саву или спаљивали у крематоријумима, тешко да ће икад бити докучен и приближан број жртава. На десној обали Саве, у области Доње Градине, радио је „прихватни“ логор у оквиру Јасеновачког комплекса. Овај простор је, у ствари, био масовно губилиште у које су довођени Срби, у великом броју жене и дјеца, и на монструозне начине убијани. Током првих мјесеци, у Градину су довођени Срби из посавских села и градова. Послије заузимања Козаре убијено је око 40.000 Срба, у највећем броју управо у Доњој Градини.
Фељтон базиран на антологијској књизи Историја Републике Српске др Ненада Кецмановића и др Чедомира Антића
Придружите нам се на Вајберу и Телеграму:
Читај масја и стиди се!!Ово су чинили они које ти у свом антисрпству подржаваш. Сад види колико невиних жртава су побиле хрватске и МУСЛИМАНСКЕ усташе!!Али нећете моћи да нас све побијете.И ПС реци нешто о рођаку кеби и ,,ћетницима,,.