Треба нам класа просвећених патриота

Јефтиније је одгајити једног патриоту него дати милионски попуст на гас.

Пише: Захар Прилепин

Сједињене Америчке Државе потрошиле су пет милијарди долара на Украјину – на невладине организације и ово-оно – и ево резултата: барем половина Украјине поверовала је у своју блиставу и цивилизовану будућност, подаље од страшне Русије.

А Русија је потрошила 60 милијарди долара на украјинске кредите и разне инвестиције, па, ако томе додамо и попусте на гас – више од 100 милијарди долара. И ево резултата: још у време Мајдана проклињала нас је половина Украјине.

Не причамо ми овде о великодушности Русије. Не. Причамо о томе да су нам потребне наше невладине организације у свим бившим совјетским републикама.

Да ли знате зашто их тамо нема? Не зато што не желе да их отворе, него зато што тамо нема ко да ради. Код нас у принципу не постоји класа патриотски настројених активиста – и тим пре класа интелектуалаца државника. У Русији се ширењем културе и образовања бави стотину људи, и половину од њих ја лично познајем. А потребно је да их буде стотину хиљада.

Њих нема. Због два разлога. Први: код нас је скоро четврт века на свим столицама седела „прогресивно мислећа јавност“, која – и ако оде да ради у условне „невладине организације“ – онда искључиво у америчке. То јест, ако су они агенти утицаја – онда су антируски агенти утицаја. Али, понављам, они су седели на свим буџетима Руске Федерације, и то деценијама. Све те PR технологије, „предизборни тимови“ и други мајстори свог посла – у 99 одсто случајева то су вам готови мајдановци. И сад они са киселим изразом лица посматрају „патриотски занос“, за који се њима истима препоручује да га разгоре. Они ће га можда и разгорети, али непријатељски.

Други разлог: власт у Русији не верује онима којима она не плаћа. А бирајући коме ће да плати – она, нимало случајно, проналази најодвратније и најљигавије особе. Пожртвовани креатори друштвене енергије као класа власти нису потребни, власт их се плаши.

Осим тога, власт у Русији воли све да контролише. Суштински, то јој и успева. Али за пријатељску, културну експанзију неопходни су креативни људи. Ополченци – а они су такође креативни људи – могу препузати границу и без државне дозволе ступити у борбу. А легално радити са становништвом може се само уз државну дозволу.

Украјина је, уз помоћ својих другова спонзора, васпитала своју ватрену омладину, спремну, ако не баш да се бори, а оно да иде у конфликте у име њихове прелепе Отаџбине. А ми смо одгајили улизице из прокремљовских организација, које су спремне да се за стотину рубаља окупе са заставама, а онда се разбеже ако им не дају још по стотину. То је разлика.

Русији је потребна нова класа. У супротном, ми ћемо изгубити најстрашнију класну борбу – борбу за независност. Нама је неопходна класа просвећених патриота.

И рад на стварању ове класе мора да почне одоздо, из унутрашњости земље – а не да чекамо док нам изграде следећу квазипионерију, под руководством следећег Хљестакова или новог Скалозуба *.

Ето, такве су моје мајске тезе.

Превео: Ж. Никчевић

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: