Трајно решење косовске кризе није ни на видику
1 min read
Фото: Политика
Један месец нове године већ је пролетео, а његов лет не указује на то да ће се 2023, и за Србију и за свет, битно разликовати од године коју смо с уздахом олакшања и прижељкивањем неког бољитка управо испратили – каже у разговору за „Политику” професор емеритус Дарко Танасковић, бивши амбасадор у Турској, Азербејџану и Ватикану. Како наглашава, рату у Украјини не види се крај, већ је вероватније његово интензивирање, са свим тешким и вишеструким последицама, пошто је постало јасно да никако није реч о неком билатералном разрачунавању, већ о сукобљавању двеју макроконцепција међународног поретка, па и цивилизацијских визија.
– Србији ће у том општем контексту црно-белог заоштравања свих односа, који утиче на општи комплекс збивања у свету, укључујући и регионална, бити још теже да одржи своју независну и неутралну позицију. Истовремено, оваква незавидна разапетост отвара и неке хоризонте могућности који се назиру у повећаној заинтересованости међународних актера за српски фактор на Балкану, са импликацијама које, под одређеним условима, не морају бити само негативне. Но, предуслов за вођење истовремено национално одлучне и дипломатски флексибилне спољне политике јесте остваривање бар минималног степена унутрашњег јединства политичких снага у вези са темељним одредницама трајног државно-националног интереса. А таквог сагласја још нема. Надајмо се да није потребно да будемо војно нападнути, бомбардовани, затрпани огромним снегом или потопљени катастрофалним поплавама, да бисмо га, као толико пута у прошлости, постигли, али само накратко – истиче проф. др Дарко Танасковић.
Украјинска и криза на Косову и Метохији још једном су показале да у савременим геополитичким приликама питање безбедности избија на прво место. Како сагледавате актуелну безбедносну архитектуру Србије и нашег региона, посебно када је реч о заштити Срба на Косову и Метохији и у Републици Српској?
Безбедносна димензија међународног положаја сваке државе и динамике политичких односа у свету од највећег је значаја и у временима, крајње релативног, мира и у временима сукоба и рата. Нису стари Римљани случајно сковали крилатицу „ако желиш мир, спремај се за рат”. Србија, држава која нема агресивних намера ни према коме и доследно је миротворно ангажована, али чији геостратегијски положај, склоност вођењу самосталне политике и регионална улога одувек привлаче агресивне апетите других, укључујући и тзв. „господаре света”, императивно мора располагати уверљивом моћи одвраћања и адекватним војнобезбедносним, оперативним потенцијалима. Никакво привлачно заваравање да је та потреба умањена или обесмишљена успостављањем неког колективног система безбедности или идиличне атмосфере складног међународног поретка, а таквих је искушења и у скорије време било, не сме отупети свест о томе да безбедност пре свега почива на сопственој снази, опремљености, знању и умењу. Ако је судити по институционалним напорима који се у последње време систематски и конкретно предузимају на свим нивоима јачања војнобезбедносне компоненте државног организма Србије, како на нивоу владе, односно Министарства одбране, тако и свих сегмената одбрамбене структуре, изгледа да се у овој области плански и убрзано иде исправним путем. Иступања председника Вучића и министра одбране Вучевића, као и блиска координација за начелником Генералштаба приликом последње безбедносне миникризе у вези са „Косовом”, илустрација су функционисања те логике у пракси. Иако легитимно опредељење Србије за унапређивање војнобезбедносног сектора наилази на, очекивана, искривљена тумачења и критику у комшилуку, а и шире, нема сумње да ће оно имати позитивног одраза и на егзистенцијалне прилике свих Срба који живе и ван њених граница, али свакако и на Косову и Метохији.
Назире ли се решење за актуелну безбедносну и политичку кризу на Космету, а која је само кулминација хроничне кризе инициране противправним отцепљењем тзв. Косова?
Трајно и одрживо решење, не само за актуелну безбедносну и политичку кризу на Косову и Метохији, већ за хронично „косовско питање” у целини, није на видику, иако би неки из ужурбаног иностранства и њихови овдашњи гласноговорници желели да створе привид да би могло бити надохват руке, само ако се стране у сукобу, а првенствено Србија, буду „одговорно и рационално” понашале. Косовски чвор је права квадратура зачараног круга из којег у овом тренутку нема излаза који би био повољан или бар прихватљив за Србе и за Србију, али ни за Албанце, ако се пожељан исход сагледава из перспективе њихове искључивости. Пошто није реч о Гордијевом чвору који би се могао пресећи, уверење да би неко наметнуто или изнуђено „решење” противно српским правима и интересима могло да створи услове за постизање трајне стабилности и нормалности опасна је илузија. Зато мислим да су журба и орочавање трагања, уз притиске и претње, за формулом регулисања статуса „Косова”, некаквим споља дизајнираним „свеобухватним правно обавезујућим споразумом”, утемељеним на кршењу међународног права, суверенитета и територијалног интегритета једне старе историјске државе, погрешан пут и да њиме не би ваљало ићи. Са друге стране, нема проблема за који се не може наћи решење, а из „косовског питања” је, из више разлога, преко потребно пронаћи излаз. За то су неопходни време, стрпљење, конструктивност и много дипломатског рада, за шта је Србија показала да је спремна, док условно речено, „друга страна”, локална и међународна, мора разумети да то не значи да је Београд спреман за предају и одустајање од виталних националних интереса. Сила Бога не моли, каже народна мудрост, али из исте ризнице искуства и мудрости потиче и упозорење да ја свака сила за времена…
Република Српска је и даље под снажним притисцима и претњама из дела политичког Сарајева, али и одређених западних центара моћи. Како оцењујете њену актуелну и будућу позицију?
