• Култура
• Топ 1

Траг у вре­ме­ну – ме­ха­нич­ки сат мо­на­ха Ла­за­ра Ср­би­на Хиландарца

2 месеца ‎ ИН4С

Ка­ко се од зу­ба вре­ме­на мо­гу са­чу­ва­ти се­ћа­ња на до­бра де­ла, пле­ме­ни­те под­ви­ге и тво­ре­ви­не ко­јих ви­ше не­ма, а део су иден­ти­те­та и исто­ри­је на­ро­да, по­ка­зу­је књи­жев­ни­ца Ле­ла Мар­ко­вић, ро­дом из При­зре­на. Ба­шти­не­ћи на­шу кул­ту­ру и тра­ди­ци­ју, она ујед­но не­гу­је све што је у ве­зи са ње­ним за­ви­ча­јем. Та­ко је и веч­на те­ма о вре­ме­ну о ко­ме се нај­ви­ше за­пи­та­мо кад нас пра­зни­ци и оби­ча­ји уво­де у но­ви го­ди­шњи ци­клус – сво­је­вр­сни зуп­ча­ник, ко­ји по­кре­ће при­чу у ње­ном но­вом ро­ма­ну „Очи вре­ме­на”, об­ја­вље­ном у сеп­тем­бру 2025. го­ди­не. Де­ло је по­све­ће­но из­ра­ди пр­вог ме­ха­нич­ког ча­сов­ни­ка у Ру­си­ји, ко­ји је по на­ло­гу мо­сков­ског кне­за Ва­си­ли­ја Пр­вог 1404. го­ди­не осми­слио, на­пра­вио и по­ста­вио мо­нах Ла­зар Хи­лан­да­рац, по­знат као Ла­зар Ср­бин, ро­ђен у При­зре­ну. Сат ко­ји је ра­дио не­пре­кид­но 217 го­ди­на, док ни­је уни­штен у по­жа­ру, на­ла­зио се на про­че­љу сту­ба кра­се­ћи јед­ну од ку­ла кне­же­вог дво­ра у Кре­мљу, у бли­зи­ни Бла­го­ве­штењ­ске са­бор­не цр­кве. По­кре­тао се по­мо­ћу опру­га и те­го­ва, а удар­ци­ма че­ки­ћем озна­ча­вао је пу­не са­те и њи­хо­ве че­твр­ти­не. На број­ча­ни­ку су се на­ла­зи­ла сло­ва цр­кве­но­сло­вен­ске азбу­ке. То је и до­каз да је о обе­ле­жа­ва­њу ча­со­ва сло­ви­ма и тра­ди­ци­ји срп­ског ча­со­мер­ја све­до­чио сат мо­на­ха Ла­за­ра на ку­ли у Кре­мљу.

У овој исто­риј­ској чи­тан­ци Мар­ко­ви­ће­ва при­бли­жа­ва­ју­ћи дух ми­ну­лих ве­ко­ва об­ра­ђу­је де­тињ­ство и од­ра­ста­ње де­ча­ка Ива­на, по­то­њег мо­на­ха, у При­зре­ну и ма­на­сти­ру Све­тих ар­хан­ге­ла у вре­ме вла­да­ви­не ца­ра Ду­ша­на, упо­зна­ва­ње са ве­шти­ном из­ра­де ча­сов­ни­ка у чу­ве­ној при­зрен­ској ча­сов­ни­чар­ској шко­ли, мо­на­ше­ње и од­ла­зак на Све­ту Го­ру по­сле Ко­сов­ског бо­ја. У осли­ка­ва­њу жи­во­та мо­на­ха Ла­за­ра у Хи­лан­да­ру ви­ди се и ње­го­во уса­вр­ша­ва­ње за­на­та, где из­ме­ђу оста­лог ра­ди на по­прав­ци хи­лан­дар­ског са­та Све­тог Са­ве, све до по­зи­ва кне­за Ва­си­ли­ја Пр­вог да кре­не у Мо­скву, а та­мо сво­ју ча­сов­ни­чар­ску ве­шти­ну по­твр­ђу­је из­ра­дом пр­вог ме­ха­нич­ког са­та у Ру­си­ји, са же­љом да слу­жи ро­ду она­ко ка­ко би чо­век тре­ба­ло да слу­жи Го­спо­ду, по­шту­ју­ћи по­ста­вљен ме­ха­ни­зам (пра­ви­ла), а ка­ко би функ­ци­о­ни­сао склад­но и са што ма­ње гре­ша­ка.

На пи­та­ње шта су „очи вре­ме­на” Мар­ко­ви­ће­ва на­во­ди да је то ме­ха­ни­зам ко­ји „ви­ди”, ме­ри про­ток вре­ме­на и пре­тва­ра га у из­ме­ри­ви при­каз.

– Тај ча­со­мер, ка­ко су га у сред­њем ве­ку на­зи­ва­ли, ме­ри ча­со­ве, а ти­ме и про­ла­зност у ре­до­сле­ду до­га­ђа­ња. Жи­вот и де­ло Ла­за­ра Хи­лан­дар­ца, у мом ру­ко­пи­су, ука­зу­ју на оно што се не мо­же из­ме­ри­ти и не мо­же се ста­ви­ти ни у окви­ре про­шло­сти ни бу­дућ­но­сти, већ са­мо у ток не­пре­ки­ну­тог тра­ја­ња не­про­ла­зних вред­но­сти – по­ја­шња­ва аутор­ка.

Она и на пи­та­ња ко је био Ла­зар Хи­лан­да­рац и ко­ли­ко има по­да­та­ка о ње­го­вом жи­во­ту и де­лу твр­ди да их не­ма мно­го о ње­го­вом жи­во­ту у Ср­би­ји, али за­то по­ста­вља­ње Ла­за­ре­вог ме­ха­нич­ког ча­сов­ни­ка бе­ле­жи ви­ше ру­ских ле­то­пи­са, ме­ђу ко­ји­ма и „Тро­иц­ки ле­то­пис”, нај­ста­ри­ји и нај­зна­чај­ни­ји за­пис о Ла­за­ру Хи­лан­дар­цу на пер­га­мен­ту.

– Ле­то­пи­си овај до­га­ђај углав­ном опи­су­ју ре­чи­ма: „Те го­ди­не бе­ше по­ста­вљен ча­сов­ник у Мо­скви, у дво­ру ве­ли­ког кне­за, иза Бла­го­ве­штењ­ске цр­кве. А на­пра­ви га Ла­зар, мо­нах Ср­бин, ко­ји ско­ро до­ђе из срп­ске зе­мље.” При­ку­пља­ју­ћи би­о­гра­фи­је зна­ме­ни­тих При­зре­на­ца од 13. до 20. ве­ка за хре­сто­ма­ти­ју „При­зрен­ски по­ме­ник”, на­и­шла сам на по­да­так ма­на­сти­ра Хи­лан­дар да је Ла­зар Ср­бин, од­но­сно мо­нах Ла­зар Хи­лан­да­рац, ро­дом из При­зре­на. Пре­по­знав­ши у тој при­чи те­му свог бу­ду­ћег ро­ма­на, ра­до­зна­ло сам при­ку­пља­ла гра­ђу о мо­на­ху Ла­за­ру. А по­во­дом 600 го­ди­на од по­ста­вља­ња са­та на кре­маљ­ској ку­ли одр­жан је и сим­по­зи­јум у Ру­ском до­му у Бе­о­гра­ду, ка­да је де­ло мо­на­ха Ла­за­ра Ср­би­на при­ка­за­но из угла на­у­ке, исто­ри­је и умет­но­сти – ис­та­кла је књи­жев­ни­ца.

Пре­ма че­шким из­во­ри­ма, хро­но­ло­шки гле­да­но, мо­нах Ла­зар Ср­бин био је че­твр­ти мај­стор од 1.200 зна­чај­них ча­сов­ни­ча­ра у Евро­пи. На Ла­за­ра и ње­гов ча­сов­ник пр­ви је скре­нуо па­жњу Ша­фа­рик, про­сла­вље­ни по­зна­ва­лац сло­вен­ских ста­ри­на.

А шта је де­ло Ла­за­ра Хи­лан­дар­ца зна­чи­ло за вре­ме у ко­ме је на­ста­ло, Мар­ко­ви­ће­ва на осно­ву сво­јих ис­тра­жи­ва­ња за­кљу­чу­је да је из­ра­да овог ча­со­ме­ра би­ла сво­је­вр­сни по­ду­хват и чу­до тех­ни­ке свог вре­ме­на ко­је се огле­да­ло у озна­ци сат­ни­це у об­ли­ку цр­кве­но­сло­вен­ске азбу­ке, уз три ујед­на­че­на клат­на и по­крет­ну ме­тал­ну фи­гу­ру чо­ве­ка ко­ја је че­ки­ћем уда­ра­ла у зво­но да огла­си ча­со­ве.

– Вре­ме и ра­то­ви обри­са­ли су мно­га де­ла и до­ка­зе. Да ни­је би­ло на­руџ­би­не ве­ли­ког кне­за Ва­си­ли­ја Пр­вог, не би се ни зна­ло за Ла­за­ре­во уме­ће. Ча­со­мер је ра­дио пу­них 217 го­ди­на док ни­је не­стао у пла­ме­ну. За­тим је ен­гле­ски мај­стор Кри­сто­фер 1621. го­ди­не по­ста­вио но­ви ча­сов­ник на тај то­рањ. Ме­ђу­тим, 1736. го­ди­не и тај сат је за­јед­но са двор­ском ку­лом из­го­рео у по­жа­ру. На ње­го­вом ме­сту са­гра­ђе­на је ве­ле­леп­на Спа­ска ку­ла. Би­ло би иза­зов­но на ову ку­лу по­ста­ви­ти јед­ну ре­пли­ку Ла­за­ре­вог са­та, дру­гу у Хи­лан­да­ру, а тре­ћу у за­ду­жби­ни ца­ра Ла­за­ра, ма­на­сти­ру Све­тих ар­хан­ге­ла код При­зре­на. Да се при­се­ти­мо вре­ме­на ка­да су срп­ске гра­до­ве сред­њег ве­ка кра­си­ли град­ски са­то­ви – сма­тра аутор­ка ро­ма­на.

Па­жњу у ње­ном де­лу, због чи­ње­ни­це да је чо­век од­у­век хтео да при­пи­то­ми вре­ме, при­вла­чи Ла­за­ре­во ту­ма­че­ње о ча­сов­ни­ци­ма јер упра­во он ка­же да су то очи вре­ме­на и да ча­сов­ни­ком гле­да­мо вре­ме и ви­ди­мо са­да­шњост. „Ча­сов­ник је по­мо­гао да љу­ди оста­ве за­пис о тра­ја­њу до­га­ђа­ја у вре­ме­ну про­шлом и да мо­гу да из­ра­чу­на­ју бу­ду­ће. Звук не­мир­ни­це ко­ја иде сле­ва на­де­сно, час от­ку­ца­ва од­ла­зак у про­шлост, час на­ја­вљу­је бу­ду­ће вре­ме. Ти от­ку­ца­ји го­во­ре да је све у овом зе­маљ­ском вре­ме­ну не­стал­но, да има свој по­че­так и крај. Да мо­же да се ро­ди и умре, да се на­пра­ви и по­ква­ри, ство­ри и уни­шти. И да је Го­спод љу­ди­ма по­да­рио вре­ме да их под­се­ћа на про­ла­зност и на­у­чи их да по­сле про­ла­зно­сти сле­ди веч­ност у ко­јој вре­ме­на не­ће би­ти. Ту веч­ност тре­ба да за­слу­жи­мо де­ли­ма ко­ја во­де спа­се­њу.”

На овај ци­тат мо­же се на­сло­ни­ти и Ле­ли­на оце­на да Ла­за­рев ча­со­мер нај­бо­ље мо­же да се пре­по­зна на кра­ју ро­ма­на ка­да глав­ни ју­нак ка­же: „Оста­вио сам ма­ло де­ло ко­је под­се­ћа на ве­ли­ку Бож­ју тво­ре­ви­ну. Кад ова спра­ва, ру­ком чо­ве­ка ство­ре­на, ова­ко ле­по ра­ди… мо­же­мо са­мо да за­ми­сли­мо са­вр­шен­ство Бо­жи­је тво­ре­ви­не и ка­ква је тек ле­по­та Цар­ства Не­бе­ског на­ста­лог љу­ба­вљу Бож­јом… она ко­ју наш ум и ра­зум не мо­гу пот­пу­но раз­у­ме­ти, али ко­ју ср­це мо­же да осе­ти, јер ср­це чу­ва се­ћа­ње на ди­вот­ност ра­ја. А ср­це чо­ве­ко­во, ако Го­спо­да во­ли, по­зна­је га. Он­да ће по­зна­ти да ни­шта ни­је ње­го­во, ни овај ча­сов­ник, ни алат, ни про­стор, ни вре­ме, већ да је цео свет овај Бож­је де­ло ко­је нам је наш Отац не­из­мер­ном љу­ба­вљу по­да­рио.”

– Ла­за­рев ча­со­мер је при­мер ка­ко де­ло, по про­ми­сли бож­јој, слу­жи ро­ду и све­до­чи вре­ме про­шло због вре­ме­на бу­ду­ћег – за­кљу­чу­је књи­жев­ни­ца Ле­ла Мар­ко­вић.

У ро­ма­ну је при­до­да­та ко­ри­шће­на струч­на ли­те­ра­ту­ра ре­ле­вант­них ин­сти­ту­ци­ја од Би­бли­о­те­ке Ру­ске ака­де­ми­је на­у­ка и умет­но­сти до Ака­де­ми­је СПЦ за умет­ност и кон­сер­ва­ци­ју. Та­ко је де­ло обо­га­ће­но по­да­ци­ма о ча­со­ме­ру мо­на­ха Ла­за­ра Ср­би­на, али и о пр­вим сун­ча­ним са­то­ви­ма. У ни­зу тих за­ни­мљи­во­сти, по­ве­зу­ју­ћи епо­хе и чу­ва­ју­ћи се­ћа­ње на пр­ви ме­ха­нич­ки сат у Ру­си­ји, на Ака­де­ми­ји СПЦ за умет­ност и кон­сер­ва­ци­ју по­ста­вљен је сун­ча­ни сат, на пра­зник Ва­ве­де­ња. 4. де­цем­бра 2004. го­ди­не, ка­да се обе­ле­жа­вао ју­би­леј по­ста­вља­ња Ла­за­ре­вог са­та у Мо­скви. Тај до­га­ђај обе­ле­жен је и у Хи­лан­да­ру и у об­но­вље­ном ма­на­сти­ру Све­тих ар­хан­ге­ла код При­зре­на, ко­ји је 17. мар­та 2004. го­ди­не по­стра­дао у по­гро­му ал­бан­ских екс­тре­ми­ста, док је у Ру­ском до­му у Бе­о­гра­ду при­ре­ђен про­грам „Шестсто­го­ди­шњи­ца ру­ко­де­ла­ни­ја ча­сов­ни­ка у Кре­мљу мо­на­ха Ср­би­на Ла­за­ра”. Та­да су из­ло­же­ни ра­до­ви на­уч­ни­ка о Ла­за­ре­вом са­ту, али и сту­де­нич­ком, као и ра­до­ви о раз­во­ју ме­ха­нич­ких ча­сов­ни­ка и ра­до­ви на њи­хо­вој ре­кон­струк­ци­ји. Све ово су до­ка­зи да вре­ме не уни­шта­ва пра­ве вред­но­сти ако их бри­жљи­во чу­ва­мо за бу­ду­ће ге­не­ра­ци­је.

Политика

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: