Томсон: Симфонија немоћи

Пише: Мишо Вујовић

Тешко је данас објаснити — зашто на Балкану постоји певач чије песме величају логоре, клања и етничко чишћење. Али још је теже објаснити зашто такав певача пуне хале, стадионе и тргове. Његово име није важно. Али га зову Томсон.
У том имену, изговореном као заповест и посвета, крије се цео механизам мржње: припитомљен, озвучен, ритмично запакован у патриотску халуцинацију. Али то није музика. То је политички маршем запакован културни вандализам. Није песма — већ инструмент идеолошког одбрамбеног механизма једног народа који, уместо истине, бира да игра коло по масовним гробницама.
Хрватска, је два пута у двадесетом веку била на погрешној страни историје, остварила је своју државност не сопственом победом, већ — српским оружјем.
У Првом светском рату били су у униформи цара који је газио Србију. У Другом десетине хиљада њих стајало је под заставом са словом “У”, залажући се за истребљење Срба, Јевреја и Рома. И опет, српска победа их је интегрисала. Поклонила им је државу. Слободу. Стид.
А шта народ чини када му неко поклони слободу коју није сам изборио?
Окретање мржњи према дародавцу постаје психолошка нужност.
Узнемирује их наше постојање, јер подсећа на њихову прошлост. На чињеницу да је неко други морао да гине да би они били ослобођени. И управо зато — сведока треба прво понизити, онда прогласити агресором, и на крају — девастирати културно и политички.
У том контексту, Томсон није проблем као појединац — већ као функција колективног порицања и каналисања историјске фрустрације.

Није то песма, то је патологија

Томсонове песме нису лирске. Нису ни националне. Оне су логорске. И то не симболички. Оне буквално величају “чисте територије”, јасеновачке слике, поздрав “За дом — спремни”, и крв као идеал. Да, том истом крвљу заливане су најцрње странице XX века. А данас се та патологија назива “идентитет”.
И немојмо се заваравати — није то питање музике, укуса или уметничке слободе. То је питање цивилизацијског кодекса. Јер када вам три хиљаде људи у једном гласу пева о логорским чуварима као херојима, то више није концерт. То је перверзна литургија за убијену савест.
Мржња није снага. Мржња је кукавичлук.
Оно што је најболније — није њихова мржња, већ наше ћутање. Ћутимо када величају Јасеновац. Ћутимо када нам прогоне ћирилицу. Ћутимо када нам уводе музику мржње као званичну културну политику.
Али вреди се подсетити:
Мржња није знак победе. Мржња је знак болести. Немоћи. Кукавичлука.
Она не говори ништа о објекту који мрзи — већ све о субјекту који мржњу осећа.
Зато не треба мрзети оне који мрзе. Али их морамо разобличити.