Точкови живота

Пише: ђакон Павле Љешковић

Прошло је неких дванаест или тринаест година од тренутка када сам на Маинском путу по први пут угледао необичну четворочлану руску породицу. Возили су се на бициклима, носивши на себи одјећу веселих, свијетлих боја. Сјећам се да је и тог јутра, баш као и сваки пут када би их у наредним годинама сусретао, читавом улицом одзвањао њихов гласан смијех и жамор, који би престао у тренутку када пролазе поред мене. Тада би , готово увијек, упућивали љубопитљиве погледе у правцу моје мантије. Бициклистичку колону би најчешће предводио отац, сувоњави човјек дуге , густе косе. За њим би по неписаном правилу возиле ћерке, близнакиње у двадесетим годинама, док би на крају колоне увијек била њихова мајка, четрдесетогодишњакиња кратке косе, офарбане у плаво. Једном приликом је њихов отац из неких разлога возио знатно брже него обично и стигао у Маинску улицу много прије своје породице. Угледавши ме, зауставио је бицикло, поздравио ме и започео разговор са мном. Рекао ми је да су се из руске метрополе још прије десетак година доселили у Будву. Такође је напоменуо да своју породицу учи тзв. здравим стиловима живота – вегетаријанству и медитацији. Значајним тоном је додао и следеће :

„Ви православци погрешно поимате свијет. Бог и природа су једно! Живот је нужно кретање у круг којем нема краја. То је као да се непрестано по замишљеном кругу возиш бициклом. Тако ја и моја породици сваког јутра возимо један велики круг по Будви, ширећи љубав и позитивну енергију“.

Рекох му да Творац и творевина не могу бити једно. Међутим, творевина возглављена човјеком може бити у вјечној и непропадљивој заједници са Творцем. За то је био потребан позитиван одговор првог човјека – Адама, који је првородним гријехом ту заједницу одбио. У Новом Адаму – Христу, човјек, а преко њега и цијела творевина, је добио нову шансу за заједницу са Богом, коју треба слободно да одабере. Такође, живот није кружење већ праволинијски пут од рођења до смрти. Човјекова слобода није потпуна. Међутим, ни нужност није апсолутна, будући да човјек одабира, својом вјером и дјелима, да ли ће се његова душа након овоземаљског живота успети до заједнице са Богом или ће се стрмоглавити до најкрајње таме.

Моје ријечи је пажљиво слушао до момента када је на бициклима пристигао и остатак породице. Након тога се поздравио са мном и наставио са вожњом. Од тада је сваки пут када би ме угледао учтиво климнуо главом према мени у знак поздрава. Међутим, након неколико година приликом њихових редовних вожњи могли су се видјети само он и ћерке, док његове жене више није било са њима. Он је и даље предводио колону, али је дјеловао тужно и замишљено. Мене није ни примијећивао, па ми се није ни јављао када прође поред мене. Последњи пут сам га видио неколико седмица прије последњег Божића. Овог пута је у вожњи прилично заостајао иза својих ћерки.

Возио је толико споро да се сасвим јасно могао видјети болан грч на његовом лицу. У једном тренутку је погледао према мени. По начину на који ме је посматрао, закључио сам да ме уопште није препознао, нити се сјећао разговора који смо давно водили.

Када сам трећи дан Васкрса кренуо у правцу Старог града на јутарњу службу и литургију, лагано ходајући Маинским путем, најприје сам зачуо добро познати звук који су производили точкови бицикала. Који секунд касније сам угледао дјевојке, сада већ тридесетогодишњакиње, како се возе устаљеном рутом. Умјесто одјеће веселих боја, обадвије су носиле панталоне и мајице црне боје. Такође, овога пута се није чуо онај весели жамор и смијех, који их је красио, будући да су возиле у потпуној тишини, пројављујући тако своју тугу и бол…

Од необичне је важности да на вријеме пронађемо пут Истине којим ћемо се возити за вријеме свог земног живота. Важно је и то да у тој спасоносној вожњи не претичемо друге људе, нити да нагло кочимо, угрожавајући тако и себе и ближњег свога. Такође, поред пута ћемо с времена на вријеме бити у прилици да опазимо немали број странпутица, које на је први поглед изгледају много привлачније од пута Истине. Међутим, странпутице увијек воде у бездан ништавила. Када човјек једном ту закорачи, касније ће му бити неописиво тешко да се врати на прави пут.

Стога је важно стрпљиво и полако возити јединим истинским путем који води у вјечно блаженство и заједницу са Господом…

(Аутор је професор Богословије Светог Петра Цетињског и ђакон у цркви Свете Тројице у Старом Граду у Будви)

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: