Титаник

Пише: Емило Лабудовић

Нијесам сигуран колико је то урбана легеда а колико је истина, али кажу да је за све вријеме агоније „Титаника“ бродски оркестар без престанка свирао валцер.

„Титаниково“ потонуће временом је постало синоним за претјерану осионост и самоувјереност, за Икаров лет који се, на крају, завршава стрмоглавим падом. И да је тај пад замаскиран „свирком“ једног те истог оркестра који свира једну те исту мелодију у славу недостижног сунца.

Тај замајавајући оркестар ево неко вријеме тутуриче и код нас, а све у славу атланско – европских интеграција које ће нас (само што нијесу) довести на праг Европске уније и лезилебедатеједем благостања. А иза те свирке раштимованог оркестра црногорских заљубљеника у ‘ладовину НАТО – ЕУ сунцобрана, одвија се дуготрајући процес државног потонућа, и то потонућа без појасева за спасавање.

Ово друштво путујућих жонглера на жици над амбисом не само што није у стању да уради оно што елементарно ради сав нормалан свијет, да сабере два и два изборне математике и формира ваду, већ се, ево је минула трећа година, не може отрести баласта тридесетљетњег харања ДПС олигархије. А она се, лажно подмлађена, свакодневно кокоти и покушава да и даље диригује оркестром, док брод тоне. А тоне и распрскава се по свим шавовима: економским, социјалним, организационим, моралним, духовним… Тај дебакл не могу више да зауставе све „стоп инфлацији“ акције овога свијета.

Најновија „свирка“, компонована са циљем да замаскира дно дна једне криминализоване државе – тунел у срце депоа Вишег суда, има нотни запис који се зове попис. Пописа као метода и средства утемељења државне политике по свим сегментима, ако је до ДПС и његових сателита, неће бити! Неће, јер би могао да открије да оркестар свира фалш. И да, црно на бијелом, ослика дубину суноврата који нас чека и ширину њиховог захватања из заједничке, прилично сиротињске, касе. А захватали су, не кашикама него лопатама. Па „Пандора“ папири, па Скај апликација, па…

Оркестарско „покривање“ свеопштег распада система вриједности на којем је грађено савремено друштво, није само рецепт овдашњег „Титаника“. Истом методом, израубована и америчком извезеном инфлацијом покрадена, Европа настоји да сакрије огромну санту леда на коју ће, само је питање дана, налетјети. Критеријуми, захтјеви, уцјене, лицемјерје… до те мјере су профанисали бриселску администрацију да јој ни добар дио Европе више не вјерује.

Мађарска, Пољска, од неки дан и Словачка, дијелом Аустрија, само је почетак отпора којим се стара, добра и демократска Европа, Европа саздана на светом покличу Француске буржоаске револуције, покушава истргнути из „братског америчког загрљаја“ који већ почиње да гуши. Казачок о агресији дивље и недемократске Русије на питому и демократску Украјину, која је „демократска“ до те мјере да јој већ отварају врата западне заједнице, окупљене око Вашингтона, показао се недовољним да би потрајао све док Европа не изгуби своју последњу одбрану. Ону исту „одбрану“ која је зауставила помахниталог Хитлера, а и многе прије њега.

Свирајући све тише казачок, Европа и њена јавност настоје да руском агресијом сакрију сопствене агресије унутар и око ње. Европа жмури на егзодус српског народа који траје још од Книна, а наставља се у Бањској и широм Косова. Жмури на колоне стотине хиљада првог хришћанског народа на свијету који бјежи из Нагорно Карабаха,  а који, срећом, за сада, не бјежи „Петровачком цестом“. Као дијете пред опасношћу, ставља обје руке на очи да не би видјела хиљаде и хиљаде емиграната који не само што куцају на њена врата већ су их жестоко развалили и нагрнули рутама које више ни оружјем није могуће одбранити.

Ћути о галопирајућој инфалцији која, као рђа, већ разара привредно ткиво до јуче неприкосновених Њемачке, Италије, Француске, Велике Британије… Ћути и скрива ране етничких експлозија и већ одомаћеног тероризма са ознакама Талибана, Ал Каиде и осталих извозника бомби и самоубица за „свету ствар“. А за све то вријеме, капетан брода у потонућу тјера оркестар да бесомучно,и све више шкрипајући, тандрче једно те исто, а све у славу свог неминовног распада и дефинитивног пада на кољена пред америчком инвазијом која траје још од Великог рата.

„Није мени за друге, мени је за мене“, знала је да каже моја покојна баба као одговор на наше покушаје да неки породични проблем сагледамо у контексту шире појаве и дешавања. И није мени толико до Европе у коју, па нека ме разапну „европејци“, нећемо не само скорије већ тешко да ћемо икада, мени је до нас. Последња је ура да се извади вата из ушију и чује како ми и не умијемо да танцујемо уз оно што нам свирају „с оне стране“. Ми просто нијесмо из те приче и вријеме је да почнемо да причамо ону нашу, аутентичну и изворну.

И још нешто. Желим да поручим оним „душебрижницима“ који јутрос на сва звона раструбише, лијући крокодилске сузе, како Европа пријети да уведе санкције Србији због Бањске. Ако их и уведе, јер Европа са нама разговара искључиво језиком пријетњи и уцјена, неће бити ни прве ни последње, а Србија их је све преживјела. И само бирократизовани кретени из Брисела и Вашингтона могу да мисле да се до „независног и међународно признатог Косова“ може било тим или било којим другим путем. Јер, Косово је за Небо свезано, а та веза није од овог свијета.

Јесте ли можда за плес, кад већ толико свирају?

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: