Теслини мање познати пролазници

Пише: Војислав Гледић

Поред својих многобројних проналазака из области електротехнике, који су промијенили савремену слику свијета, Никола Тесла је начинио читав низ веома значајних изума и у другим областима, посебно на подручју машинства. О тим подручјима његовог стваралаштва  се, међутим, мање зна. Ипак, овај геније је и  у тим областима оставио изузетно  упечатљив траг од трајног значаја.

Од краја 1900. године Тесла се подухвата изградње  “Свјетског  радио система” на острву Лонг Ајленду близу Њујорка који је имао и велики антенски торањ. Финансијску и осталу помоћ   пружило му је  неколико тадашњих богатих Американаца, али овај пројекат, нажалост, знаменити научник и изумитељ није успео да заврши. Тесла је имао намjеру да искористи горње слојеве Земљине кугле како би енергију са једног пренио на други крај свијета без употребе одговарајућих проводника.

Нека своја открића у Колорадо Спрингсу описао је у есеју “Проблем повећања људске енергије”, који је изазвао широко интересовање научног и пословног свијета. Вјероватно и сам заинтригиран тим есејем,  Ј.П. Морган  (John Pierpont Morgan, 1837-1913), у то време један од најбогатијих људи Америке, понудио је финансијску подршку Тесли.

До сарадње је дошло управо на новом  пројекту “Свјетски радио систем” који је Тесла водио у својој лабораторији на Лонг Ајленду. Међутим, већ послије годину дана, тј.  1901. Морган је научнику ускратио даљу финансијску потпору. У међувремену је, наиме,  Маркони (Guglielmo Marconi,  1874 – 1937)  објелоданио свој рад на пољу радиотехнике и успио да пријави низ патената, а остварио је и први радио-пренос преко Атлантика.

Не само Морган него и  други заинтересовани финансијери отказали су Тесли помоћ тако да је и читав пројекат „Свјетског радио система“, од кога је  изумитељ много очекивао, морао бити прекинут коначно 1905. године. То је, нажалост, био велики подухват који је Теслу и финансијски потпуно упропастио.

Послије финансијских тешкоћа око изградње ,,Свјетског бежичног система“ на Лонг Ајленду, када се морао вратити у Њујорк, Тесла је прешао са истраживања са поља електрицитета (посебно радиотехнике и телеаутоматике) на нека конкретнија питања из домена машинства. Посебно га је заинтересовала динамика флуида.

На подручју електротехнике је, међутим, у међувремену начинио огроман број фундаменталних открића и проналазака што га је учинило једним од великана ове области. Почетком двадесетог вијека, послије финансијског исцрпљивања око изградње грандиозних пројеката (за шта су требала огромна средства), Тесла више није имао довољно мотивације и средстава да настави истраживања на пољу електротехнике, области у којој је показао сву своју раскошну генијалност. Најтеже  га  је, ипак, оптерећивала  чињеница што није успио да завршио свој велики пројекат ,,Свјетског радио система“.

Послије својих многобројних генијалних истраживања и проналазака  на поњу полифазних струја, Тесла је прешао  на конструкцију разних уређаја и направа у области машинства. Детаљније ћемо овдје изнијети Теслин рад на конструкцији нове турбине чије је прве моделе направио још 1906. године, дакле непуну годину послије напуштања своје куле назване Ворденклиф на Лонг Ајленду. Први модели су били малих димензија, по величини, али када се упореди са габаритом, снага им је била доста велика. Због многих необичних карактеристика Тесла је за ову своју нову турбину говорио да ће представљати „електричну централу у шеширу“. Годинама је усавршавао овај свој модел, стално га побољшавајући, тако да је, на примјер, конструкција из 1910. године имала снагу од преко 100 коњских снага при ротацији од 10.000 обртаја у минуту. Поводом овог изума Тесла је дао изјаву у којој се, између осталог, истиче:

„Постигао сам 110 коњских снага са точковима од девет и три четвртине цола у пречнику и са дебљином од близу два цола. Под повољним условима могло би се добити 1.000 коњских снага. У ствари, механичком раду те машине безмало нема граница. Машина ради помоћу гаса, као што је то случај са обичним експлозивним машинама код аутомобила и авиона, чак боље него помоћу паре. И заиста, огледи које сам извео доказују да је обртна сила добијена помоћу гаса већа него помоћу паре.“

Упркос многим финансијским тешкоћама, које су произишле посебно због краха на изградњи огромног подухвата на Лонг Ајленду, Тесла је држао малу канцеларију у којој је имао своје помоћнике и службенике. Према свима је увијек био веома издашне руке, чак и када је лично оскудијевао у најосновнијим средствима. Правио је разне пумпе, брзиномере, мјераче фреквенције,  као и количине протока флуида. Конструисао је и један нови модел громобрана,  као  и авион који је могао да се вертикално уздиже и спушта. Било је то, подсјећамо, на почетку 20. вијека, дакле много прије првих практичних модела хеликоптера. О таквој врсти летилице Тесла је дуго размишљао у позним годинама. Овдје наводимо један дио његовог записа о том питању:

„Последњих година успјешно сам ријешио овај проблем и сада радим на нацрту летилице без великих и малих крила, без пропелера и осталих спољних додатака, које ће развијати страховито велике брзине и вјероватно у блиској будућности пружити убједљив аргумент у корист мира. Таква једна машина која се одржава у ваздуху и креће искључиво на принципу реакције, а замишљена је да се њоме управља било механички, било путем бежично пренијете енергије, приказана је на једној од ових страница. Изградњом одговарајућих постројења биће могуће пројектил ове врсте лансирати у ваздух и спустити готово тачно на свако предвиђено мјесто, макар оно било хиљадама миља удаљено. Али, ми се нећемо зауставити на томе.“

Из напријед наведеног одломка из аутобиографије „Моји изуми“ јасно се види да је Тесла размишљао и чак практично радио на искоришћавању реактивног погона. Била је то генијална идеја која се јавила неколико деценија прије него што су конструисане и практично искоришћене ракете, посебно у ратне сврхе. Њемци су, током Другог свјетског рата, помоћу својих модела „фау“, показали убитачност таквог оружја и његову ефикасну примјену приликом бомбардовања Велике Британије. Тесла је, међутим, отишао и корак даље у својим антиципацијама, предвиђајући и теледириговане пројектиле који ће моћи „хиљадама миља“ тачно да буду усмјеравани према жељеном циљу. Довољно се подсјетити савремених космичких бродова (ракета) које се усмјеравају у било ком жељеном правцу према другим планетама, а неке од њих су отишле и у међузвјездани простор. Сви ти силни подухвати, из друге половине 20. вијека, били су, дакле, предвиђени у генијалним плановима нашег знаменитог визионара, конструктора и проналазача.

Током многих година, посебно када је остао без лабораторије, Тесла је озбиљно и дуготрајно размишљао и о могућности добијања и коришћења специфичне врсте зрака који су добили мало необичан назив: „зраци смрти“.

Прву изјаву о раду на том плану је дао средином 1933. године, али се никада није експлицитно и до краја детаљно изјаснио о том домену својих истраживања и размишљања. Тада није имао своју сопствену лабораторију у којој би могао, као што је то раније увијек радио, непосредно експериментално да верификује и усавршава ту област својих преокупација. Тада би могао да врши директна истраживања, усавршавања и модификације користећи одговарајуће технолошке и техничке могућности.

Стога је био принуђен да своје замисли и пројекте разрађује искључиво у својој имагинацији. Истина, он је то радио и са свим ранијим проналасцима, али их је увијек могао (а тако је и радио) практично конструисати и испитати њихову функционалност. У старости, међутим, изостала је управо таква могућност прављења практичних модела који би омогућили да се испитају сва својства и евентуални недостаци одговарајуће конструкције. Зато је Тесла био принуђен да све то обавља у машти, далеко од практичне реализације.

„Није желио да се изјасни о природи својих открића све док их не буде заштитио патентом, а није желио да затражи патенте док не буде израдио њихове радне моделе, а њих није могао да изради зато што није имао новаца“ – пише Џон О’Нил. „Финансијски магнат Самјуел Инсул давао је Тесли, у току многих година, честе и издашне помоћи. Ти су прилози обично ишли на исплату дугова, а нису били толико велики да би му омогућили научни рад у лабораторији.“

Тесла је био одлучни противник сваке врсте рата, велики пацифиста, о чему се увијек недвосмислено изјашњавао. Уз то био је и велики хуманиста и доброчинитељ; човјек који је желио да својим порукама, како је сам говорио, живот вјековима учини бољим и љепшим и удобијим, да буде лакши, посебно обичним људима. Стога је увијек страствено и несебично улагао сав свој елан, снагу и вријеме на окончавање својих великих изума и пројеката. Он је живио ван времена, заправо за неко будуће и љепше вријеме у којему ће људи бити много толерантнији и срећнији. Том великом циљу је требало да послужи и његово мукотрпно, али генијално дјело. Као противник рата и разарања, он је желио да конструише направе и системе којима би се и мале незаштићене земље могле бранити од евентуалних великих агресора. У том смислу нису биле довољне лијепе ријечи и намјере него је требало имати и ефикасна средства којима би се мали заштитили.

Тесла је имао у виду, прије свега, интересе малих земаља и сиромашних друштава који су одувијек представљали мете за велике силе и њихову експанзионистичку политику. Једино рјешење би било, по дубоком Теслином увјерењу, да се направи таква врста уређаја који би одвратили и онеспособили милитаристичке планове јаких и бескрупулозних држава.

У том смислу су „зраци смрти“ представљали могућност остваривања плана који би ријешио тај веома значајан проблем. То оружје је требало да буде дефанзивног карактера, а не офанзивних перформанси. Њиме се не би нападало него бранило, али веома ефикасно и јефтино. Легитимно и легално је право сваког на свијету, а посебно малих земаља, да се брани од агресивних аспирација великих и моћних. Навешћемо неколико карактеристичних Теслиних изјава о том питању.

Њујоршки лист „Ворлд-Телеграм“ писао је критички о Теслиној замисли производње „зракова смрти“. То је подстакло генијалног проналазача да напише одговор који је у том листу објављен 24. јула 1935. године, а у коме се, између осталог, каже и следеће:

„Још једна тачка која ме је заинтересовала јесте извјештај из Вашингтона у листу „Ворлд-Телеграм“, од 13. јула 1934. године, да научници сумњају у дејство зракова смрти. Ја се потпуно слажем са тим примједбама, па сам можда у том погледу и већи песимиста него ма ко други, јер то говорим на основу дугог искуства.

Зраци такве енергије не могу се добити, а сем тога њихова јачина опада са квадратом одстојања. Али то не важи за посредника који га употребљава, и који ће нам омогућити да до неке удаљене тачке пренесемо више енергије него што је то могуће ма којом другом врстом зракова.

Сви ми гријешимо, али док испитујем тај предмет у свјетлости свог садашњег теоријског и експерименталног знања, прожет сам дубоким увјерењем да ћу дати свијету нешто што превазилази и најнеобузданије снове проналазача свих времена.“

О тој проблематици Тесла је веома дуго и разложно размишљао схватајући сву тежину и комплексност питања које има тако значајне реперкусије на многим подручјима. Он је постизао огромне успјехе на пољу преноса енергије бежичним путем, посебно у својим истраживањима и експериментима у Колорадо Спрингсу, тако да је био добро упућен у све појединости везане за ту област. Био је увјерен да ће се, неминовним развојем, створити и могућност преноса великих количина снаге сличним путем, што ће представљати велики корак у развоју човјечанства. У аутобиографији „Моји изуми“ он наводи, на крају овог  списа, следеће предвиђање:

„Највећи умови данашњице (аутобиографија је објављена 1919. године – прим. В.Г.) настоје да пронађу средства која би спријечила да се понови страховити сукоб који је само теоријски окончан, а чије сам трајање и главни завршетак тачно предвидио у чланку објављеном у листу ’ Sun’ 20. децембра 1914. године. Предложена Лига народа није лијек. Напротив, судећи по мишљењу неких познатих људи, њен учинак може бити управо супротан. Нарочито је жалосно што је приликом утврђивања мировних услова усвојена казнена политика, као основ одредбама мира, јер ће од сада, за само неколико година бити могућно да се народи боре без војске, бродова и топова много страховитијим оружјем, чија разорна моћ на подручју дјеловања практично нема граница. Непријатељ ће бити у стању да разори сваки град, и то без обзира на његову удаљеност и никаква сила овога свијета неће моћи у томе да га спријечи. Ако нам је стало да избјегнемо предстојећу катастрофу и таква збивања која могу куглу земаљску претворити у пакао, онда морамо убрзати развој летећих машина и бежичних преноса енергије, без оклијевања, свом снагом и свим средствима којима нација располаже.“

О Теслиним „зрацима смрти“ се и данас често пише, обично у мистификованом и сензационалистичком облику. Многи појединци и организације су се интересовали за ову област Теслиног истраживачког рада. Овдје ћемо, међутим, пренијети дио мишљења великог познаваоца живота и дјела Николе Тесле, др Александра Маринчића, бившег директора Музеја Николе Тесле (часопис „Галаксија“, бр. 234, новембар 1991, стр. 44-45), гдје се, између осталог, каже:

„Он   ’зраке смрти’, бар онако како сам их ја из неких његових списа видио и разумио, врло логично замишља као неке честице које ће се јако убрзати због чега оне добијају велику енергију и велику пробојну моћ. На крају крајева, то је општи принцип. То није слично ласеру како људи замишљају, него више личи на пушку или неко противтенковско оружје. Имате метак који има брзину, масу и адекватну енергију по формули  m v = Е. Ако повећате брзину, а то је у формули  оно  v, добићете већу енергију. Према томе, боље је повећати брзину него масу. Другим ријечима, ако два пута повећате масу, добићете два пута већу енергију, а ако два пута повећате брзину, добићете четири пута већу енергију. И, ето, на том једноставном принципу он је рекао: ’мала маса, али велика брзина резултира великом енергијом.’“

„Човјек кога је Тесла оличавао био је научни светац. Проналасци које је учинио овај мученик науке били су намијењени миру, срећи и безбједности људског рода, али људи су их употријебили да би произвели оскудицу, биједу, и пустошни рат“ – подвлачи Теслин биограф – Џон О’Нил.

Најбољи примјер за Теслина узвишеног  и грандиозног настојања јесте његов генијални истраживачки и проналазачки рад на пољу роботике и телеаутоматике. Велики геније је први учинио епохални корак на плану изградње робота који су се покретали теледиригованим путем и тиме је, заправо, отворио једно ново поглавље не само техничких иновација него и савремене цивилизације. Његов први модел новог бродића којим је управљао са даљине, помоћу оригиналних радио уређаја, била је невиђена атракција у Њујорку. Аутентични запис о првом Теслином презентовању овог сензационалног проналаска, уз обиље веома занимљивих појединости, управо даје Џон О’Нил у својој књизи „Ненадмашни геније“:

„Тесла је извео овај приказ у великој дворани у Медисон Сквер Парку, тада на сјеверној страни Медисон Сквера, у септембру 1898. у саставу прве годишње Електротехничке изложбе. Саградио је велику посуду са водом у средини позорнице и у њу је ставио један мали брод, са трупом од гвожђа, дуг неколико стопа, који је имао облик лука, а којим је управљао издалека помоћу свог бежичног система.

Из средине крова овог брода издизала се танка метална шипка, висока неколико стопа, која је служила као антена или ваздушна веза за хватање бежичних таласа. Близу кљуна и задњег дијела овог брода налазиле су се двије мале металне цијеви, високе отприлике по једну стопу и имале су по једну малу сијалицу. У унутрашњости трупа налазили су се пријемни радиоапарати и разни механизми са моторским погоном који су извршавали наредбе достављене броду помоћу бежичних таласа.

Постојао је један мотор за погон брода и још један за кретање сервомеханизма, или механичког мозга, који је тумачио наредбе које су му стизале из бежичног пријемног апарата и које је он претварао у механичке покрете који су обухватали кретање брода у свим правцима, заустављање, полазак, кретање напријед и натраг, паљење једне или друге сијалице. На тај начин брод је могао да врши најсложеније маневре.

Сваки посетилац изложбе могао је захтевати маневрисање брода, а Тесла је, са неколико удара о телеграфски тастер, приморавао брод да реагује. Место са којег је управљао бродом налазило се на другом крају ове велике позорнице.

Овај приказ изазвао је сензацију, и Тесла је опет постао популарни јунак. Новине су донијеле извјештај на првој страни. Свако је знао да је ово дјело вриједно дивљења, али мало је њих схватило значај овог догађаја или улогу основног открића које је Теслин приказ објелоданио. Основни видови овог проналаска били су засијењени сјајем самог приказа.

Још је трајао шпанско-амерички рат. Успјех америчке морнарице да уништи шпанску флоту био је главни предмет разговора. Свијет је био огорчен због потапања брода ,Мејн’ у пристаништу Хаване. Теслин приказ је распалио народну машту због могућности да се његов изум употријеби као оружје у поморском рату.

Валдемар Кемпферт, тада студент у Сити колеџу а сада научни уредник њујоршког ’Times’-а расправљао је са Теслом о овом изуму као ратном оружју.

,Видим’, рекао је Кемпферт,  ,да можете да напуните још већи брод  динамитом, да га приморате да плови под водом, и да простим притиском на тастер изазовете експлозију динамита у њему гдје год хоћете исто тако лако као што можете да изазовете свјетлост да сија на кљуну брода, и да помоћу бежичних справа баците у ваздух са велике раздаљине чак и највећи бојни брод…’

Тесла је био родољуб и понудио је свој проналазак држави као помоћно оружје, али је у души био противник рата.

,Не видите ви у томе никакав бежични торпедо’, узвикнуо је Тесла с бљеском у очима, ту ви видите првог из расе робота, механичких људи, који ће обављати тешке послове људског рода.

,Раса робота’ је исто тако један од Теслиних оригиналних и важних прилога људском благостању. То је била једна тачка његовог огромног програма за повећање људске снаге и њене боље употребе. Предвиђао је коришћење робота за потребе рата и за потребе мира; и из основних принципа које је обавио, дао је тачну слику рата који се данас води помоћу џиновских машина као ратног оружја – робота које је он описао.“

Овај нешто опширнији фрагмент је дат из два разлога. Прво  да би се видјеле појединости атмосфере и друштвене климе у којој је Тесла показао свој генијални изум и, друго, да би се указало  на огромне последице онога што је славни геније урадио прије више од сто двадесет година. Данас јасно видимо каква је сва снага и примјена ракетног система у свим областима, од садашње космичке технике до ратног разарајућег дејства. Тесла је, међутим, био против употребе свог изума у ратне сврхе, посебно да се њиме могу користити агресори. Он је увијек мислио о малим и незаштићеним државама и народима и зато је желио да његов систем буде намијењен за одбрану и спрјечавање агресије.

У неколико наврата Тесла је писао посебне чланке у којима је експлицитно износио своје ставове о спрјечавању агресије великих и изградњи безбједоносног система за заштиту малих и мирољубивих народа и земаља. Нажалост, Теслини проналасци су се (као, уосталом и сви други проналасци и открића) најчешће користили у сврху испуњавања интереса великих и богатих који су могли и знали да искористе све значајније успјехе на свим пољима, а посебно на војном и ратном подручју. Један детаљ из наведеног цитата најупечатљивије показује Теслин пацифизам и жељу да његови изуми буду од користи за просперитет и добробит.

„Не видите ви у томе никакав бежични торпедо“, узвикнуо је Тесла, бурно реагујући на могућност злоупотребе његовог племенитог проналаска за који је желио да буде у служби мира и користи а не разарања и наношења губитака у ратним операцијама. Каснија пракса је, нажалост, више користила управо тој деструктивној него конструктивној страни овог генијалног изума нашег славног проналазача.

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: