Теслина узвишена скромност

Пише: Војислав Гледић

Никола Тесла је био веома скроман човјек када је била у питању упражњавање уобичајених животних потреба. Уздржавао се од разних  свакодневних  радости живота јер се у потпуности посветио свом узвишеном циљу стварања једног новог свијета техничких иновација. Кафу и дуван је оставио још у младићким годинама, а алкохол је веома ријетко користио. Заправо,  у изузетним приликама, када је то ситуација изискивала, одмјерено би попио помало  вискија, јер га је чак сматрао врло корисним извором енергије и драгоцјеним средством за продужавање живота. Сматрао је, поред осталог,  да су поједини његови преци дуго живјели захваљујући не само горштачкој конституцији, већ и то што су пили чисту домаћу ракију која је доприносила њиховој дуговјечности. Почетком XX вијека он је говорио да ће му виски омогућити да доживи веома дугу старост. Али ипак оставио је виски и свe другe напитке, осим млијека и воде.  С тим у вези је истицао  да ће му поједина животна   одрицања скратити живот за одређени број година. Када је у току Првог свјетског рата била донијета забрана точења алкохолних пића у САД, он је то окарактерисао као напад на грађанска права.

Амерички писац Џон О’Нил у својој књизи ,,Ненадмашни геније“ наводи низ занимљивих и необичних појединости из Теслиног живота вриједних да их и ми овдје поменемо.

,,Никаква надражајна средства  нису потребна да подстакну мисао, казао је Тесла. Сматрао је да је чила шетња боља помоћ за прибирање мисли. Док је шетао, изгледао је као да то чини у сну. Чак и кад би прошао сасвим близу неког кога је врло добро познавао, он га не би познао, иако је изгледало да га гледа право у очи. Његове мисли обично су биле миљама удаљене од мјеста на коме се налазио. Ово је по свој прилици био узрок тешке повреде коју му је, 1937, задао неки аутотакси. Доиста, у једном разговору, двије године прије тога, он је рекао да ће вјероватно погинути од неких кола или таксија док расијано буде прелазио улицу.

Тесла је, без одијела, тежио 142 фунте, и та тежина, сем у току кратких периода боловања, једва се разликовала за фунту или двије у времену од 1888. па скоро до 1926, када је намјерно смањио своју тежину за пет фунти.

У току многих година једина Теслина слабост била је масажа главе. Берберницу је посјећивао трипут недјељно и захтијевао од берберина да му главу трља по пола сата. Тражио је да му берберин стави чист пешкир на столицу, али, зачудо, није нимало замјерао што је берберин употребљавао општи чанак и четкицу за сапуницу.

Тесла је увијек тврдио да ноћу не спава више од два сата. Одлазио је на починак, говорио је, у пет ујутру, а већ је устајао у девет прије подне, пошто би одспавао само два сата, а три би било превише. Једном у години, признавао је он, спавао би пет сати, усљед чега би прикупио огромну залиху енергије. Никада није престајао да ради, тврдио је, па чак ни онда када је спавао. Тесла се смијао Едисоновом тврђењу да ноћу спава само четири сата. Едисон је имао навику, казао је, да сједи у лабораторији и да одријема по три сата, отприлике двапут дневно. Могућно је да је и Тесла, исто тако, дозволио себи мало сна, можда и не знајући за то. Хотелско особље је причало да је била сасвим обична ствар видјети Теслу како сатима стоји замишљен у својој соби, толико несвјестан своје околине да су они могли да раде по његовој соби а да он, очевидно, не примјећује њихово присуство.“

Од непосредних Теслиних службеника, који су имали прилику да директно упознају свога послодавца, посебно је занимљиво и драгоцјено свједочанство г-ђице Дороти Ф. Скерит. Она је била Теслина секретарица низ година, и то када је проналазач био у позним годинама. Ево кратког Доротиног описа Николе Тесле:

„Кад прилазите Тесли, видите високог мршавог човјека. Изгледао је скоро као неко божанско биће. Када је имао близу седамдесет година, његово врло мршаво тијело било је једноставно одјевено у беспрекорно одијело тамне боје. Није се китио ни иглом у кравати ни прстеном. Његова густа црна коса била је раздијељена на средини и зачешљана уназад, право од високог широког чела, дубоко набораног услед рада на научним проблемима који су га били одушевили и очарали. Испод густих вјеђа, његове упале, челично-сиве, меке али продирујуће очи изгледале су као да читају ваше најскривеније мисли. Уколико се више одушевљавао научним областима које ће освојити и успјесима које ће постићи утолико му је лице више сијало небеским зрачењем, те је слушаоце преносио из свакодневних мисли у замишљено царство будућности. Његов ведар осмијех и достојанственост понашања увијек су били израз отмености која је била тако својствена његовом духу.“

Познати амерички научник и проналазач Е. К. Армстронг, носилац Нобелове награде, поводом смрти Николе Тесле пише у часопису „Radio Craft“ (фебруар 1943), између осталог, и следеће:

„Проналасци Николе Тесле на пољу полифазних струја и његов индукциони мотор били би довољни да му овјековече славу… О његовом каснијем дјелу на пољу струја високе фреквенције и високог напона осјећам се позван да кажем своје мишљење, јер је оно извршило и највећи утицај на мој развитак и на моје опредјељење у животу. Ко може данас да чита књигу ’Проналасци, истраживања и списи Николе Тесле’, објављену крајем прошлог вијека, а да не буде фасциниран и задивљен љепотом описаних експеримената и задивљен ванредном Теслином способношћу да уђе у природу појава које је истраживао? Али можемо претпоставити од колике је инспирације била књига прије четрдесет година за младића који се рјешавао да проучава електричне појаве. Утицај те књиге исто тако је и толико велики колико и пресудан за даљи рад…

Велика дијела Николе Тесле на пољу науке о електрицитету представљају споменик, који симболизује Америку као земљу срећног доба… За њега слобода и самоћа је била важнија него новац или велика лабораторија. Он је живио у новим идејама – идејама које су за многе биле фантастичне. Али Тесла није био онај кога би идеје савладале, он је њих савладавао, а нарочито деведесетих година прошлог вијека, кад је свијету дао свој индукциони мотор, који је омогућио да се преноси енергија с Нијагаре и покрећу електричне  жељезнице у Сиракузи на даљини од 160 миља, Теслин калем или трансформатор и многе друге проналаске. Он је био пионир на пољу радиотехнике… Теслин ум био је човечија динамо-машина која је радила за срећу човјечанства.

Вјерујем да ће свијет дуго времена чекати док се појави геније који би могао бити такмац Николи Тесли у погледу његових великих остварених дјела и њихове имагинације.“

И многи други Теслини савременици, добри познаваоци генијалних дјела која је остварио, дају израз изванредног  поштовања генију чије је дјело  обиљежило вријеме у коме су живјели. Оно што је Тесла урадио, како на теоријском тако и на практичном плану, представља изградњу једне нове епохе електротехнике чији су плодови и данас стално и непрекидно дјелотворни на сваком кораку. Класичан лик Тесле је описао његов сестрић Сава Косановић (1894 – 1956) у свом раду „Код Тесле“ (1927),  у коме се, између осталог, наводи и следеће:

„Чудно је осјећање које вас прожима кад први пут дођете у посјету Николи Тесли. То су ми причали други, а то сам осјетио и сам кад сам, у октобру 1926, одмах по доласку у Њујорк, пошао да се састанем с њим. У глави вам се ковитлају утисци свега онога што сте чули или прочитали о овом славном човјеку. Некако збуњено стрепите, не знајући како се треба владати, како почети разговор, како говорити с њим…

Са таквим осјећањем ушао сам у големи, мраморни хол Хотела ’Пенсилванија’, гдје ме је Тесла позвао. Губим се у мноштву свијета, који непрестано ври у овом холу, као на каквој огромној жељезничкој станици. У својим одјељењима, на петнаестом спрату, овога облакодера, који се налази у сред њујоршке буке и невјероватног хаоса аутомобила и трамваја, налази  велики мислилац, велики инжењер, највећи проналазач свих времена свој потпуни мир и идеје падају као слапови на ријеци Нијагари. Он ће још много изненађења приредити човјечанству. Он ради. Не врши опите. Његов мозак ради, то му је лабораторијум. Открића, проналасци, морају дјелати под његовим душевним оком, у оном чаробном куту ове генијалне главе, гдје су створена толика чуда, толики преображаји многих грана људске дјелатности, куд год је бацио свој дубоки поглед.

Не чекам дуго. Тесла је тачан. Појављује се. Једва неколико минута послије седам. Издалека пада у очи. Тесла и физички надвисује околину  главом.

Док се полако приближавам, посматрам га. Необично елегантан, отмен човјек у рукавицама и с танким штапом у руци. Отмена скромност и неутегнутост. Без икаква накита. Прав као свијећа, витак, еластичан, без трага старости, иако је тада имао 70 година. Глава коштуњава, као исклесана. Нос овелик, раван, фине линије. Усне танке, чело високо, над очи надвијено. А очи? Ко их једном види, неће их никада заборавити. Благ поглед, а дубок и продоран, да вам у душу гледа. И некако пун милосрђа и сјете.

Издалека ме препознаје. Прилази нагло, рукује се снажно, руком јаком, кошчатом, вичном раду. Послије првих ријечи којима вас ословљава на најљепшем, најчистијем српском језику, нестаје бојазности. Велики Тесла дјелује тако да онај ко с њим говори не примјећује колико је мален. Осјећате топлину, и што сте дуже с њим, тај вас осјећај више обузима.

Далеко је теже разговарати са неким много мање знаменитим човјеком, него с Николом Теслом…

Ванредно је све што Тесла говори. Било о себи и свом раду, било о другима. Огроман материјал за историју модерне науке, узвишена скромност, племенитост, доброта, избијају из сваке ријечи, а дух врца као искра. Ни трага од једностраности, мада се педесет година непрестано бави науком, без одмора. Ни трага старости, понављања једне исте ствари. Интересује се за све, распитује, говори о свему духовито и живо. Доспијева да чита и данас не само научна и филозофска дјела на десетак језика, него чак и лијепу књижевност. Нарочито је сачувао вазда живу љубав за поезију, па кад му поводом нечега дође згодно, рецитује из своје богате ризнице памћења, гдје је сачувано све што је некада прочитао. Догађало му се да послије много година констатује да зна напамет нешто што је случајно једном прочитао. Слушао сам од њега стихове дубровачког пјесника Гундулића, као и стихове других, великих свјетских пјесника…

Сав живот и рад Николе Тесле усмјерен је, у ствари, на ублажавање опште биједе човјечанства и олакшавање нашег живота. Резултат је стварно такав: временом и примјеном свега што је Тесла створио то се све више потврђује.

Он за себе ништа не тражи.

– За славу и све богатство свијета не дајем ништа. Тако сам створен. Задовољство налазим у раду.

У раду за ближњег, може се рећи. У томе је сва искреност, коју најљепше одражава дубоки, продорни поглед његових племенитих, благих, умних, горостасних очију…Једна је црта истакнута у Теслином животу. Независност, потпуна независност, од свега и свакога, па и од себе самога. Сузбио је све страсти, да му дух буде сасвим независан. Та независност омогућила му је потпуни замах рада у сваком правцу. И ни за шта није хтио да се жртвује. Још деведесетих година прошлога вијека, Вестингхаус, власник једног од највећих свјетских индустријских предузећа, које је подигнуто помоћу Теслиних изума, понудио му је 40.000 долара годишње  само да ради, искључиво, за њега. Тесла је, наравно, одбио.

– Чим бих зависио од некога, престале би идеје да се рађају, овако  падају као Нијагара – говорио је у шали. – Да сам другачије поступао, не бих постигао оволико резултата и дошао до ових успјеха. Другачије бих живио, па бог зна да ли бих и био жив.

И ни трага какве горчине у тим ријечима. А могао је бити богатији од Форда, да његова душа није била исто тако велика као и његов ум.

Овако је његова величина потпуна…“

Теслина усамљеност и независност, које су га пратиле до краја живота, били су велики подстицајни мотиви за његов огроман и несебичан рад на изградњи нове техничке стварности. Његов креативни и духовни свијет су били све богатији што је био удаљенији од непосредне лабораторијске експерименталне дјелатности. Када није имао могућности да директно, непосредно остварује своје генијалне изуме, он се потпуно посветио апстрактном, теоријском раду који га је узвисио у најудаљеније области стваралачког рада и визионарских предвиђања. Његови узвишени духовни хоризонти јасно су видљиви и континуирно и стално присутни у свим сферама живота. Корисно је овдје пренијети и сјећања Шарлоте Мјузар која је дуго била секретарица Саве Н. Косановића, у Америци, и која је 1957. године пренијела урну са пепелом славног научника и проналазача из Америке у Београд.

Шарлота Мјузар, између осталог, пише и следеће:

„Првог јуна 1942. године допутовала сам из Детроита у Њујорк да бих радила као секретарица Саве Н. Косановића, министра иностраних послова у југословенској  влади у егзилу, у Југословенском информативном центру… Да је Сава Н. Косановић (у даљем тексту С.Н.К.) у сродству са Теслом, сазнала сам када је краљ Југославије Петар I, приликом посјете САД и Канади из Лондона, назвао 8. јула 1942. Теслу на његов апартман у Хотелу   ’New Yorker’. Те јесени, када је господин Тесла назвао канцеларију, С.Н.К. је био у болници због хитне апендектомије. Касније сам сазнала да је он имао обичај да назове свог нећака у било које доба ноћи на његов апартман у Хотелу  ’Navarro’. (Господин Кенет Свизи је примао многе такве телефонске позиве.) Тесли је новац био одмах потребан. Глас му је био као у старца, слабашан, дрхтав и далек. Рекао је да ће бити довољно 50 долара.

Следећег дана, дошавши у фоаје Хотела ’Њујоркера’, назвала сам његов број. Послије дугог времена и много позива, телефониста се умијешао, рекавши. ’Молим вас, будите стрпљиви. Понекад др Тесли треба дуго времена да одговори’. Коначно, зачух његов глас (исти као претходног дана) како каже ’Молим’ и позвао ме да се попнем, након што сам образложила своју   ’мисију’. То ме је мало изненадило. Претпостављала сам да би могао да тражи да му оставим новац на рецепцији или да му га пошаљем по портиру, пошто сам чула да је постао нека врста осамљеника. Његов апартман је био на крају ходника на 33. спрату. Покуцала сам и позвао ме да уђем.

Затекла сам Николу Теслу како сједи на кревету. Чинило ми се да је постао немоћнији у односу на то како је изгледао на фотографијама приликом посјете краља Петра, само неколико мјесеци раније. Био је у пиџами. Коса му је била ријетка, потпуно сиједа, са раздјељком на средини. Лице му је било кошчато и био је веома мршав. Очи су му биле продорне. Кревет је био старомодан, месингани, мислим. Између је стајао старомодни округли трпезаријски сто, прекривен папирима и биљешкама.

Поново сам се представила објашњавајући своју мисију. Он је казао  ’добро’, и руком је дао знак да треба да спустим коверат на сто, што сам и учинила. Задржала сам се још тренутак, и упитала да ли му шта треба и постоји ли нешто што могу да учиним за њега. Рекао је: ’Не, хвала Вам много, госпођице’. Невољно сам напустила његову собу…“

Наводимо овдје још само један кратак одломак из вриједног чланка посвећеног Тесли под насловом „Игра ватреном лоптом“:

„Док је откуцавало осам сати, један човјек тридесетих година племићког држања, сјео је за свој уобичајени сто у Салону Палми у Валдорф-Асторија хотелу. Витак и елегантан, привлачио је погледе. Већина присутних за столовима постављеним за вечеру познавали су потребу чувеног проналазача да буде сам и трудили су се да га не гледају.

Осамнаест чистих салвета било је, као и обично, наслагано на његовом столу. Никола Тесла није могао да објасни зашто воли бројеве дјељиве са три, као што није могао да објасни свој смртни страх од микроба, нити иједну од безброј чудних опсесија које су му загорчавале живот.

Расијано је почео да брише сребрно посуђе и чаше које су блистале, узимајући наизмјенично салвете, све док на малом столу поред себе није направио брдо од уштирканог платна. Затим би, како су му доносили које јело, рачунао количину хране, мјерећи сваки залогај док га је приносио устима. У противном, није осјећао никакво задовољство у јелу…“

За стваралачки, истраживачки и проналазачки рад, по Теслином дубоком увјерењу, али и дугогодишњем искуству, нису потребна нека позамашна финансијска и друга средства. Стога није  ништа необично што је Тесла младим, будућим проналазачима савјетовао да се нова техничка остварења, чак и она најгенијалнија, могу радити и остваривати и без потребних великих материјалних средстава и помагала. За проналазаштво је најважнија предиспозиција, коју је потребно љеговати и усавршавати на одговарајући начин, али и читав ток стварања мора бити ваљано и досљедно уређен. То захтијева вријеме, труд и искуство, али и одрицања од многих свакодневних радости и угодности.

Тесла је младима дао следећи савјет: „Оригиналност цвјета у самоћи, далеко од спољних утицаја, који нас туку и онеспособљавају стваралачки дух. Бити сам, то је тајна открића, то је час кад се идеје рађају. Због тога су многа чуда нашла своју генезу у скромним приликама. Млади човјек не треба да жали што нема милион долара да развије неку идеју. Размишљање не стаје милион долара, а размишљањем се ствара идеја.“ Том узвишеном скромношћу  је лапидарно изнио своје дуготрајно научно и проналазачко искуство генијални  Никола Тесла.

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: