• Колумне

Теслин траг на Нијагариним водопадима

1 min read

6 година ‎ ИН4С

Тесла је настојао да остави будућим покољењима дјело достојно једног алтруистичког генија. Од својих многобројних проналазака могао је да добије баснословно богатство, милионе (ондашњих) долара. Није их, међутим, добио, није их желио, нити их је тражио; чак их се великодушно одрекао у жељи да његово дјело буде од користи сваком човјеку на Земљи. За њега је највећа награда била чињеница да ради и ствара изуме којима ће свијет и живот учинити љепшим, бољим и кориснијим. Посебно се радовао да мали, обични људи имају благодети од његових проналазака.

Никола Тесла

Пише: Војислав Гледић

Ових дана је из Канаде стигла радосна вијест која се односи на још једно признање генијалном српском и свјетском научнику и проналазачу Николи Тесли (Смиљан, код Госпића, 1856 – Њујорк, 1943). Наиме, убудуће ће се звати Никола Тесла плаза подручје од Теслиног споменика до хидроцентрале на Нијгариним водопадима, која је направљена према проналасцима знаменитог Личанина крајем 19. вијека.

Иначе, за овај подухват је заслужна Српска школа ,,Никола Тесла’’ из града Нијагара Фолс у канадској држави Онтарио, заједно са Канадским техничким музејом ,,Тесла’’,.Они су упутили званични захтјев надлежним органима Нијагара Паркова да се том подручју додијели име врхунског научника. Ова радосна вијест, како то извјештавају новинске агенције, поклапа се са прославом постојања и дјеловања Српске школе ,,Никола Тсла’’, која наредне године слави јубилеј: десетогодишњицу постојања и рада. Ова образовно-васпитна установа се бори за очување српског језика, вјере и других националних особености, али и за очување лика и дјела Николе Тесле.

Постоји иницијатива да се читаво подручје од Теслиног споменика до хидроцентрале Поwер Генерацион Статион повеже у једну цјелину и постави на веб страницу Нијагара Паркова, како би била дио пропагандног материјала овог подручја. Тиме ће се истовремено оно уписати у све будуће географске, туристичке, саобраћајне и друге карте.

На Нијагариним водопадима у држави Њујорк, са америчке стране, постављен је 1976. године бронзани споменик Николи Тесли, рад вајара Франа Кршинића (1897 – 1982). То меморијално вајарско дјело јесте заправо копија споменика који се налази испред Електротехничког факултета у Београду.

На Нијагариним водопадима, са канадске стране, у парку 9. јула 2006. године постављен је још један споменик Николи Тесли. Направљен је у природној величини, у тренутку шетње као на слици из Будимпеште када је инспирисан Гетеовим стиховима из ,,Фауста” штапом по пијеску цртао скицу свог изума – индукционог мотора који је иначе и постоље споменика. Висок је три метра, иако је почетна замисао била да буде и већи, али држава није дозволила да ико буде виши од споменика краља Џорџа, који се такође ту налази, при чему су то једина два споменика у том парку. Окренут је ка Нијагариним водопадима и направљен је према рјешењу канадског вајара Леса Драјслера.

Наведено признање о називу Никола Тесла плаза у част врхунског проналазача згодна је прилика да се овдје подсјетимо на неколико карактеристичних појединости из живота и рада славног научника и проналазача, посебно да укажемо на огроман допринос конструкцији прве велике хидроцентрале направљене по његовим генијлним изумима заснованим на коришћењу наизмјеничне струје.

Никола Тесла је један од најзначајнијих и најпознатијих свјетских научника и проналазача на подручју електротехнике. Допринос овог генијалног истраживача савременој техници, технологији, индустрији, цивилизацији и култури је од непроцјењивог значаја. Његова врхунска достигнућа, открића и проналасци нашли су најразноврснију примјену у свим областима савременог свакодневног живота. Примјена наизмјеничне струје постала је толико неопходна, незамјенљива и стална да би садашњи живот потпуно замро када би престало њено коришћење.

Теслини изуми су омогућили покретање огромног броја индустријских и других постројења, жељезница, трамваја, тролејбуса, разних уређаја и апарата за домаћинство, освјетљавање јавних и приватних објеката, градова, села и других насеља. Примјена електричне енергије у загријевању или, пак, за расхлађивање јавних и приватних зграда је општепозната, а остали домени примјене ове врсте енергије су толико присутни да се готово и не примјећују. Ипак, довољно је да се понекад десе неочекивани прекиди снадбијевања електричном енергијом па да установимо од коликог је она значаја за наш свакодневни живот. Савремена цивилизација не би се могла замислити без Теслиног доприноса и његових епохалних открића на пољу производње, преношења, расподјеле и искоришћавања наизменичне електричне струје. Овај генијални истраживач и изумитељ је оставио врхунско научно дјело којим се човјечанство може поносити.

Грандиозна остварења генија из Лике настала су у другој половини 19. вијека, управо у вријеме када је свијету била потребна нова и до тада непозната, али неопходна енергија. Требало је снабдијевати снажну индустрију која се почела нагло развијати. Енергија коју је Тесла произвео може се лоцирати далеко од потрошача, на великим ријекама или, пак, на локацијама рудника угља. Тако добијена електрична енергија се могла веома лако и ефикасно достављати до свих потрошача, урбанизованих мјеста или индустријских постројења, уз веома мале губитке. Струја се, наиме, може веома једноставно преносити, помоћу одговарајућих далековода, на огромне удаљености уз мале (и неизбјежне) транспортне губитке. Стога се без ове врсте енергије не може замислити индустријски, културни и уопште цивилизацијски изглед савремног свијета.

Тесла је настојао да остави будућим покољењима дјело достојно једног алтруистичког генија. Од својих многобројних проналазака могао је да добије баснословно богатство, милионе (ондашњих) долара. Није их, међутим, добио, није их желио, нити их је тражио; чак их се великодушно одрекао у жељи да његово дјело буде од користи сваком човјеку на Земљи. За њега је највећа награда била чињеница да ради и ствара изуме којима ће свијет и живот учинити љепшим, бољим и кориснијим. Посебно се радовао да мали, обични људи имају благодети од његових проналазака.

До краја живота био је везан за своје дубоке српске коријене, за своје личко поријекло. Био је велики патриота који је увијек мислио на свој стари завичај и желио да помогне свом народу. Увијек је настојао да помогне својим сународницима и то у најтежим историјским околностима, посебно у вријеме усташког погрома, када је био доведен у питање и сам опстанак српског народа. Велики истраживач, научник и проналазач желио је да остави огромно и трајно наслеђе покољењима како би живот био љепши и бољи. Теслин племенити лик хуманисте, алтруисте, патриоте и узвишеног мислиоца зрачиће вјечним сјајем за сва будућа покољења.

Занимљив је један детаљ из Теслине младости када је био ученик Више реалне гимназије у Карловцу. Он је често долазио из Карловца у родно мјесто код родитеља, било на ферије или због других потреба. Увијек је путовања користио да би се дубље позабавио неким будућим проналасцима. Тако је, једном приликом, на путовању антиципирао проналазак радио везе. О томе детаљније пише проф. др Владимир Н. Његован (1884 – 1971) у књизи „Никола Тесла – херој технике“.„Једном приликом, кад је колима путовао из Госпића у Карловац, био је с њиме и један његов млађи друг, који је ишао на школовање у Сремске Карловце“ – пише В. Н. Његован. „Тесла је цијелим путем, од зоре до мрака, пјевуцкао: ,Црногорци сијеку Турке, браћи својој шире руке.’ То стално понављање једне те исте арије чини се да није знак неке нарочите музикалности. Његов сапутник никако није могао да разумије због чега он непрестано понавља ове стихове. Тесла му је успут приповиједао како ради на изуму помоћу којега ће моћи преносити говор из Америке у Европу, а да између онога који буде говорио и онога који буде слушао не буде никаква везе. Тај његов сапутник је био касније мој таст.“

Ово најбоље и најречитије говори о визионарској способности великог проналазача. Тада је, дакле, још као ученик удружио своју пјесничку природу са будућим креативним изумом о изградњи првог успјешног радио система којим се могао остварити тако велики и значајни проналазак: бежична веза између удаљених комуникатора, и то између континената Америке и Европе.

Тесла је био велики родољуб и хуманиста који је читавог живота био чврсто и трајно везан са својим народом. Српско поријекло га је увијек подсјећало на стари завичај и на многе проблеме са којима се његов народ суочавао не само током дуге, тешке и славне прошлости него и у његово вријеме. Настојао је увијек да пружи свесрдну и несебичну помоћ својој браћи у домовини. Храбрио је свој народ, посебно у тешким и судбоносним данима и годинама. Дивио се херојској борби против далеко надмоћнијег непријатеља током Првог и Другог свјетског рата.

Теслин огроман свјетски углед и његова популарност је увијек добродушно и жељно очекивана у његовом завичају. Све српске земље и сви Срби су, још крајем 19. вијека, били одушевљени Теслиним проналасцима и његовим генијалним радом на изналажењу нових научних и техничких изума. И Црна Гора је изузетно цијенила Теслу и његов изванредан проналазачки и истраживачки рад. И сам књаз Никола И Петровић (1841 – 1921) био је изузетно заинтересован за рад великог генија и дивио се ономе што је он радио у далекој Америци.

Црногорски књаз Никола И Петровић одликовао је Николу Теслу 1895. године великим црногорским државним признањем – Орденом Даниловог реда другог степена, и то за научни и технички допринос овог ствараоца. То одликовање је, иначе, додељивано искључиво за храброст показану у ратним подухватима, али га је Тесла добио за своју храброст на научном и техничком пољу, за своју неустрашиву истрајност на „бојном“ пољу науке. Са Теслом се књаз Никола покаткад дописивао, али је ту кореспонденцију, у име суверена, вршио тадашњи министар иностраних дјела Књажевине Црне Горе војвода Гавро Вуковић (1852 – 1928).

Заједно са одликовањем, упућеним поштом за Америку, било је приложено и писмо војводе Гавра Вуковића у коме се, у име књаза Николе, дословно каже:
„Велеученом господину Николи Тесли,
електротехничару, Њујорк.
Господине Тесла,
Ваша универзална прослављена знаност у електротехничкој науци у свијету, побудила је његово величанство Николу И Петровића, књаза и господара Црне Горе, да вас одликује својим орденом – Даниловог реда другог степена.
Шаљући Вам, Орден с дипломом, желим да га Ваше српске прси дуго и дуго носе у здрављу и срећи, на корист науке, а за славу српског рода од којега поријекло водите и име му својим научним проналасцима пред свијетом узносите.
Примите, високо уважени Србине, овом приликом, изразе мојега најодлучнијег поштовања.
Министар Иностраних дјела Књажевине Црне Горе,
Војвода Гавро Вуковић.“

Ово значајно признање је изузетно позитивно одјекнуло у свим српским земљама, а посебно међу нашим исељеницима којих је онда, као и увијек, било на свим странама. Амерички исељеници су то примили са посебним емотивним набојем, а велико одликовање назвали мало поетично: „Орден за свјетлост“. Црногорска штампа, посебно „Глас Црногорца“ често је извјештавала о Тесли и његовим проналасцима и открићима и са изузетном симпатијом говорила о овом великом Србину. Млади Личанин је постао идол у тадашњој Црној Гори, а и генијални електротехничар (како су га називали у штампи) увијек је гајио изузетне симпатије према овој српској земљи. Често се на цетињском Двору говорило о славном научнику и проналазачу. Увијек се истицало да је Никола Тесла био пјесник, а да је његова неписмена мајка Ђука знала напамет велики број народних пјесама као и „Горски вијенац“.

Тесла је први пут чуо за Нијагарине водопаде још у Нижој гимназији коју је похађао у Госпићу када је добио прва знања из предмета физика, области које га је изузетно заитересовала. Поготово је био заинтересован за хидраулику и употребу водених турбина јер је још у свом родном селу Смиљану самостално правио мале воденице на потоку Ваганцу. О опису Нијагариних водопада, који је нашао у некој књизи, касније је записао у аутобиогрфији ,,Моји изуми”:

,,У учионици смо имали неколико механичких модела који су ме заинтересовали и усмјерили ми пажњу ка воденим турбинама. Конструисао сам много примјерака, и проналазио огромно задовољство покретајући их. Колико је изузетан мој живот био, можда ће добро илустровати један догађај. Мој ујак није имао интереса за овај вид забаве и често ме је прекорјевао. Био сам задивљен описом Нијагариних водопада који сам негдје прочитао и у глави замислио велики точак покретан водопадима. Рекао сам ујаку да ћу отићи у Америку и реализовати ову идеју. Тридесет година касније, видио сам како се моје идеје остварују на Нијагари и дивио се недокучивој тајни ума.’’

Године 1893, после Свјетске изложбе у Чикагу, на којој су приказани генијални Теслини проналасци, донијета је одлука о начину искоришћавања хидропотенцијала Нијагариних водопада. То је била уједно и одлука којој се и сам Тесла надао. Међународна комисија за Нијагарине водопаде, на чијем челу је био чувени физичар Лорд Келвин (Вилијам Томсон, 1824 – 1907), прихватила је понуде компанија које су предложиле употребу Теслиног полифазног система. Прва електроцентрала изграђена је око 2,5 километара узводно од водопада.. Шеснаестог новембра 1896. око поноћи у Бафалу је стигла прва количина електричне енергије Удаљеност је била 35 километара од електране. Коришћени су трансформатори снаге око један мегават, а напон на далеководима је износио једанаест хиљада волти.. Ово је представљало први пренос електричне енергије на даљину у комерцијалне сврхе. Репортер локалних новина Ниагара Фаллс Газетте извјестио је тога дана:“Укључење прекидача у великој електрани на Нијагари затворило је електрично коло што је проузроковало да ријека Нијагара потече узводно.”

Прву снагу испоручену Бафалу, 750 киловата, добила је градска железничка компанија, али је убрзо локална електрична компанија добила пет пута веће поруџбине од становника Бафала. Број генератора се касније повећао, у наредних пет година, на десет од првобитних три, а мрежа се продужила до Њујорка. Електрична мрежа се ширила градом, а Бродвеј је сијао обасјан електричним свјетиљкама напајаних наизмјеничном струјом. Чак је и Едисоно систем заснован на једномјерној струји у Њујорку углавном замијењен.

Подсјећамо да се Нијагарини водопади, данас национални парк, налазе у Сјеверној Америци, на граници између Сједињених Америчких Држава и Канаде. Они су дио ријеке Нијагаре која је дугачка 56 километара, при чему има укупан пад од 99 метара, а њени водопади и брзаци протежу се на више километара дужине ове ријеке. Једна од најпознатијих туристичких атракција на свијету свакако су Нијагарини водопади, који су након Викторијиних други по величини у свијету.

Са 168 хиљада кубних метара воде у минути уједно су међу најимпозантнијих и најљепших на Земљи. Око 15 милиона туриста годишње долази да посјети те водопаде и ужива у њиховој запањујућој љепоти.Нијагара, што значи вода која грми назив је који су том моћном водопаду, што чини природну границу између САД и Канаде, надјенули амерички Индијанци Ту се у ствари ради о три водопада који чине природну цјелину, при чему имају пруближно исте висине око 55 метара. Велика количина воде ствара величанствену слику, а од силине пада претвара воду скоро у пару, распршујући је на огромно мноштво ситних капљица.

У продужетку доносимо само уводни дио Теслиног говора под насловом ,,О електрицитету”. Свечани говор је одржан 12. јануара 1897. године у Еликот Клубу у Бафалу поводом обиљежавања дана пуштања у рад електричне централе на водопадима Нијагаре.

,,Једва сам имао довољно смјелости да говорим пред аудиторијумом у неколико неизбјежних прилика, па ми је доживљај ове вечери, чак и без икакве везе са разлогом нашег окупљања, сасвим необичан. Мада су у тих неколико случајева, којих се са задовољством сјећам, моје ријечи наилазиле на великодушан пријем, ја се никад нисам заваравао и сасвим добро сам знао да свој успјех не могу приписивати изванредној вјештини у говорништву или убједљивости. Но, зато је моје осјећање дужности да се одазовем позиву, којим сам почаствован прије неки дан, било довољно јако да у мени надвлада веома јаку бојазан у погледу моје способности да укажем дужну пажњу теми којом сам задужен. Истина је, понекад – чак и сада док говорим – осјећам да су ми мисли испуњене предметом, али знам да ће чим покушам да то изразим, непостојане концепције ишчезнути и да ћу искусити нека добро знана осјећања напуштености, обесхрабрености и тишине. Већ могу да видим ваше разочаране изразе лица и на њима прочитам болно жаљење због погрешке у личном избору.

Ове напомене, господо, не чиним у себичној жељи да стекнем вашу наклоност и опроштај за моје промашаје, него с поштеном намјером да вам изразим извињење за неиспуњење ваших очекивања. Оне такође нису учињене – како бисте можда могли помислити – у оном духовитом тону којим се, на задовољство слушалаца, често служе закашњели говорници. Напротив, ја бих веома искрено желио да будем способан да претворим у пламен рјечитост која у мени тиња, да могу на одговарајући начин да говорим о тој задивљујућој науци о електрицитету, о чудесном напретку забиљеженом у аналима електрицитета који, како је један од говорника тачно изрекао, даје овом вијеку печат вијека електрицитета, а посебно о великом догађају који прослављамо. Нажалост, та моја жеља мора да остане неиспуњена, али се надам да ће у мојим недотјераним и непотпуним излагањима, међу неколико идеја и чињеница које ћу поменути, бити нечега интересантног и корисног, нечега што доликује овој јединственој прилици.

Господо, у интелектуалном напретку човечанства новијег времена има неколико појава које се јасно истичу и које су за тај напредак карактеристичне – појава које пружају велику утјеху мислима свих оних којима је заиста на срцу напредак и добробит човјечанства. . ”

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: