Тесла грађанин Америке

Пише: Војислав Гледић

Својим открићем обртног магнетног поља и конструкцијом (у имагинацији) индукционог мотора, остварених фебуара 1882. године у Будимпешти, заправо се завршава један веома значајан период живота Николе Тесле. До тада је маштао о разним изумима, давао свој уобразиљи неограничене могућности испољавања, али је сада сву своју пажњу, енергију и способности уседсредио у једном смјеру што је резултирало генијалним открићем.

То му је истовремено била и велика поука да убудуће свој раскошан таленат и необуздану машту не расипа на разне стране него да их усмјерава и концентрише на рјешавање конкретних, јасно постављењих циљева. Тек тако је могао да ствара велика конкретна дјела што се показало потпуно исправним током читавог његовог касније живота и изумитељске каријере.

На препоруку, у Будимпешти, свога управника Ференца Пушкаша и његовог брата Тивадора одлази у Париз да ради у Едисоновом Континенталном друштву, компанији чији је главни задатак био да израђује, инсталира и пушта у погон електричне ценрале на једносмјерну струју. Такве централе су управо тих година почеле постепено да освајају свијет и да афирмишу примјену електрилчне енергије. Прву такву централу је, иначе, Едисон изградио и пустио у погон 4. септембра 1882. годуне у Њујорку. Одмах после ње је наставио да гради сличне централе у Америци и Европи. И ту се Тесла укључио као пионир, иако је сањао да искористи неслућене могућности наизмјеничне струје.

Од јесени 1882. године Тесла је почео да ради у Едисоновој компанији у Паризу на инсталирању и одржавању новоподигнутих електричних централа једносмјерне струје и одмах се показао као изванредан стручњак и проналазач. У граду свјетлости Тесла се веома угодно осјећао, био у једној изузетно плодној културној средини, али је велики град захтијевао и знатна финансијска средства.

Оно што је добијао као плату брзо (и непромишљено) је трошио тако да је стално био у дуговина. Зато је Пушкашу колико духовито, толико и филозофски, одговорио на питање како му се свиђа у Паризу: ,,Последњих двадесет и девет дана у мјесецу је најтеже.“ Поред свакодневних обавеза у главном представништву компаније, имао је обичај да сваког дана у раним јутарњим часовима отиђе до Сене и направи тачно двадесет седам кругова у води, што му је представљало изврсну рекреацију.

Случај је хтио да посао око инсталирања нових централа буде у оквиру пословних пројеката велике фирме чувеног америчког проналазача и бизнисмена Томаса Алве Едисона (1847 – 1931). Овај знаменити иноватор је пронашао и патентирао преко хиљаду изума, посебно у области електротехнике; међу првима је почео да гради електричне централе, а његови послови на увођењу елекричне енергије за покретање разних уређаја и за освјетљавање (пронашао је елекричну сијалицу са угљеним влакном) представљају пионирски подухват.

Средиште велике Едисонове компаније је било у Њујорку, али је имао многе филијале по разним другим градовима и државама, међу којима је једна била у Паризу.

Тесла је имао низ задужења у Паризу и у разним градовима Француске и Њемачке како би вршио одговарајуће поправке електричних централа. Узгред је обављао и многобојна побољшавања динамомашина, електромотора и других уређаја једносмјерне струје. Посебно се истакао око усавршавања аутоматских регулатора који су тада били у општој употреби. Управо се тада десио и велики квар у тек подигнутој електричној централи у Стразбуру, граду који се у то вријеме налазио под Немачком управом. Због неисправних инсталација настао је снажан кратки спој услед чега се читав један зид, уз прекид рада многих уређаја и система, срушио, и то у присуству цара Вилхелма И (1797 – 1888).

Зато је њемачка влада одбила да прими новоизграђену централу, што је, разумљиво, представљало велику непријатност за француску компанију. Ангажовали су Теслу, како због знања њемачког језика, тако и због његове универзлане и освједочене стручности, да оспособи оштећену централу. И тако се Тесла, почетком 1883. године, нашао у Стразбуру.

И поред великих обавеза које је имао око оспособљавања новоподигнуте централе, Тесла је нашао времена и могућности да се посвети раду на конструкцији свога индукционог мотора. Из Париза је са собом понио један дио материјала потребног за израду мотора, а у Стразбуру је постојала добро опремљена радионица. Крајем прољећа и почетком љета 1884. године млади конструктор је успио да начини први практични модел свог мотора који је изврсно функционисао.

,,Био сам заокупљен даноноћно практичним радом, кореспонденцијом и састанцима са званичницима али чим сам био у могућности, отпочео сам конструкцију једноставног мотора у машинској радионици прекопута жељезничке станице, пошто сам са собом из Париза донио нешто материјала у ту сврху. Завршетак експеримента је ипак одложен до љета исте године, када сам коначно имао задовољство да видим ротацију проузроковану наизмјеничним струјама различите фазе без клизног контакта или комутатора, како сам то замислио годину дана раније. Било је то посебно задовољство али није могло да се пореди са делиријумом радости које је дошло послије првог открића.“

За вријеме свог бављења у Едисоновој компанији у Паризу Тесла је настојао да заинтерсује неке утицајне људе за свој проналазак. Наишао је на разумијевање бившег градоначелника Стразбура Бозена, стекао његову наклоност, али није успио да нађе погодног и спремног финансијера. У Паризу му је Американац Д. Кенингем предложио да оснују дионичарско друштво што је Тесли представљало смијешну појаву јер није знао о чему се ту заправо ради. Стекао је пријатељство са неколико колега и претпостављених Американаца, укључујући и Кенингема, иначе пословођу машинског одјељења. Схватио је да ће своје изуме моћи да оствари и адекватно пласира само у Новом свијету – у Америци која је представљала водећу напредну земљу у свијету. Зато је коначно одлучио да напусти Париз и Европу и срећу окуша у ,,земљи златних обећања“, како то сам истиче.

,,И мој последњи неуспјешни покушај да сакупим новац за рад на конструисању, био је још једно разочарење, а када ме је господин Бечелор (Батцхеллор) притиснуо да идем у Америку са намјером да усавршавам Едисонове машине, одлучио сам да окушам срећу у земљи златних обећања. Али шансу умало да пропустим. Сакупио сам своју скромну имовину, обезбиједио мјесто у возу и нашао се на станици, управо када је воз полазио. Тог тренутка сам открио да су ми нестале карте и новац. Шта сада да радим, постављало се питање. Херкулес је имао много времена за размишљање али ја сам морао да одлучим док сам трчао поред воза са опречним осјећањима која су пролазила кроз главу као осцилације у колу кондензатора. Донио сам одлуку у прави час, помогнут спретношћу, пролазећи кроз позната искуства како тривијална тако и непријатна, успио сам да се укрцам за Њујорк и са остатком својих ствари, неколико пјесама и чланака које сам написао и са завежљајем прорачуна који су се односили на рјешења нерјешивог интеграла и на моју летећу машину.“

Тако је Тесла у љето 1884. године, у својој 28 години, напустио Европу и отишао у ,,земљу златних обећања“ да обогати и усрећи свијет са стотинама својих генијалних открића и проналазака. Кренуо је за Америку у драматичним околностима, како се то види из цитираног дијела аутобиогафије. У џепу је, ипак, носио препоруку Чарлса Бечелора, који је био његов претпостављени, а која је била намијењена Едисону.

У тој препоруци је било лаконски написана ова реченица:

,,Познајем два велика човјека, један сте ви, а други је овај млади човјек кога вам препоручујем.“

Одлазак у Америку је био од изузетног значаја за даљу судбину Николе Тесле. Највећи дио времена на пловидби преко Атлантика провео је шетајући и сједећи на палуби брода, а посебно на крменом дијелу, посматраћајући таласе океана, потајно се надајући (чак и прижељкујући) да ће му се указати прилика и ту да се истакне неким посебним подвигом. Очекивао је, наиме, да ће се неко од путника поклизнути и пасти у океан, а онда ће се он потрудити, скочивши за путником, да спаси дављеника. Била је то заиста необична и несвакидашња Теслина замисао не схватајући какве све опасности крије огромна пучина океана.

То је тек касније схватио, али је на броду још увијек био у свијету своје маште и жеље да се докаже и истакне. ,,Током пута највећи дио времена сам проводио на крми брода, вребајући могућност да некога спасем из водене гробнице, не помишљајући ни најмање на опасност. Касније када сам попримио нешто од практичног америчког духа, тресао сам се од саме помисли и дивио се својој ранијој лудости“, пише Тесла у аутобиографији.

Када је стигао у Нови свијет, након проласка кроз царинску контролу, очекивао је једно земљу из снова, како је то увијек размишљао о Америци. Дочекало га је, међутим, необично изненађење, чак и одређено разочарење. Али када је боље упознао своју нову домовину, у којој је провео пуних 59 година, увидио је све квалитете и вриједности Америке и њену предност у односу на Европу.

,,Желео бих да могу да опишем своје прве утиске из ове земље. Читао сам у арапским причама како добри духови одводе људе у некакву земљу снова да тамо доживе чаробне пустоловине. Мој случај је био управо обрнут. Из свијета снова мене су духови одвели у свијет стварности. Оно што сам за собом оставио било је прекрасно, надахнуто умјетношћу и фасцинантно у сваком погледу; а оно што сам овдје угледао било је механизовано, грубо и одбојно. Неки крупан полицајац махао је палицом која ми се учинила великом као цјепаница. Учтиво сам му се обратио, молећи га да ми покаже пут. ,Шест блокова наниже, а онда лијево’, одговорио је, гледајући ме убилачки. ,Зар је ово Америка?’, упитао сам се болно изненађен. ,Ова земља заостаје читав вијек за Европом у цивилизацији.’ Када сам 1889. отпутовао у иностранство из Америке – пет година послије мог доласка, увјерио сам се да је Америка више од сто година испред Европе и до данас се ништа није догодило, што би измјенило моје мишљење.“

На путу ка свом одредишту, које му је показао позорник на улици, Тесла је видио једног човјека који се мучио око неког електромотора кога никако није умио да поправи. Тесла се зауставио, пришао машини и веома брзо и спретно је оспособио за рад. Човјек је био задивљен, захвалио се неочекиваном мајстору и пружио му новчаницу од 20 долара. Тесла није желио да прими новчану наокнаду, јер је сматрао да је нормално да учини услугу човјеку у невољи.

Међутим, човјек је био упоран, а новац је и те како добро дошао управо приспјелом имигранту празног џепа и стомака. Са тим новцем се могао добро нахранити, поткрепити исцрпљени организам, и уједно платити неке нужне потрепштине. Човјек му је понудио и посао, али је Тесла одбио будући да га је радно мјесто већ чекало у Едисоновој компанији.

Са великим одушевљењем се прихватио многобојих обавеза у новој средини. Едисонова компанија је била изузетно позната и разграната јер је једносмјерна струја почела да се увелико користи и да осваја Америку и остали свијет. Посао је био напоран, разноврстан и занимљив, тако да му се Тесла у потпуности предао. Радио је неуморно, не гладајући на устаљено и уобичајено радно вријеме. Едисон је био старији од Тесла десетак година и уживао је глас великог и плодног поналазача и бизнисмена.

У његовој компанији, гдје су се уједно вршила и многобојна истраживања и усавршавања, Тесли се пружила могућност да се, поред осталог, бави и проналазачким радом, што је за њега било од посебнг значаја. Истина, та дјелатност није била из области наизменичне струје, која га је много интересовала, заправо заокупљивала, већ из домена једносмјерне струје. Но и на том плану је он показао своје изразите креативне способности. Ево како је доживио сусрет са знаменитим Едисоном:

,,Сусрет с Едисоном био је значајан догађај у мом животу. Задивио ме је тај изузетан човјек који је тако много постигао, без правовременог образовања и научног искуства. Ја сам учио десетине језика, проучавао књижевност и умјетност, а најбоље године свога живота провео сам по библиотекама, читајући све што би ми дошло до руке, од Њутнових (Неwтон) Принципа до романа Пола де Кока (Раул де Коск) и осјетио сам да сам улудо протраћио највећи дио свога живота. Међутим, убрзо сам схватио да је то било најбоље што сам могао да урадим. У периоду од неколико недјеља, задобио сам Едисоново повјерење. Ево како се то догодило.
На пароброду ,Орегон’, најбржем путничком пароброду у то вријеме, покварила су се оба погона за освјетљење и пловидба је одложена. Како је конструкција изнад главне палубе постављена послије инсталирања ових машина, било је немогуће да се оне уклоне из бродског трупа. Ова озбиљна неприлика много је бринула Едисона. Предвече сам понео неопходне инструменте и отишао на брод, на коме сам остао цијеле ноћи. Динамо-машине, које су биле у лошем стању, претрпјеле су више кратких спојева и имале више прекида, али сам ја уз помоћ посаде успио да их оспособим. У пет часова ујутру, идући Петом авенијом на путу за радионицу, срео сам Едисона у друштву Бечелора и још неколико људи који су се враћали кућама на починак.

„Гле нашег Парижанина како ноћу шета наоколо’, примијети он. Када сам му рекао да долазим са пароброда ,Орегон’ и да сам на њему оправио обе машине за освјетљење, он ме је погледао и продужио без иједне речи. Али пошто се мало удаљио, до мене је допирала његова опаска: ,Бечелоре, ово је ђаволски добар човјек.’ Отада сам имао пуну слободу у вођењу послова. Скоро годину дана моје редовно радно вријеме било је од 10.30 прије подне до 5 часова наредног јутра, без иједног дана паузе. Едисон ми је једном рекао: ,Међу својим асистентима имао сам много правих радника, али ви сте их све надмашили.’ У том периоду сам израдио нацрт за двадесет четири различита типа стандардних машина с кратким језгром и стандардних конструкција за замјену старих типова машина. Директор одјељења ми је обећао педесет хиљада долара када завршим овај посао, али се показало да је то била неслана шала. Та чињеница ме је болно погодила и поднио сам оставку.’’

Тако је Тесла напустио Едисонову компанију почетом 1885. године и отпочео самостално, независно од било које корпорације, да се бави истраживачким и проналазачким радом којима ће постићи врхунска достигнућа од епохалног историјског значаја.

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: