Тешко нама с нама

Пише: Емило Лабудовић

Ономе који иоле држи до себе, најтеже је са самим собом. Увјерити себе, разувјерити себе, признати себи, побиједити себе… често и најчешће је сизифовско котрљање савјести уз узбрдицу самољубља и кроз коров свих могућих комплекса. Али, ако је и тешко, а јесте, љековито је и отрежњујуће. Олакшати омамљеној савјести, занесеној души, превареним чулима, налик је олакшању какво се осјети кад се претешко бреме збаци са грбаче и удахне пуним плућима. Зато ти и пишем ово да себи олакшам а теби признам да сам погријешио. Погријешио и огријешио се. И ево, као кад се пише последња опорука, при пуној свијести и савјести, признајем да сам претјерао бацајући се дрвљем и камењем на актуелног нам премијера Здравка, здрав нам и жив био.

Што вријеме више одмиче, све више долазим до закључка да нам је он, такав какав јесте, а свакакав је и никакав је, баш по мјери и да ни као народ ни као држава нијесмо заслужили бољег. Ако је икоме, нама је и од хљеба више требао нови лажни Шћепан Мали, самозванац са ореолом „царског поријекла“ и подршке с висока. Човјек који се, као онда Шћепан царем, самопрогласио апостолом и скоро па божјим изаслаником. Чињеница је да су нам га натурили (и потурили) баш они који су говорили у име Цркве и у име устанка стотине хиљада искрених вјерника и патриота за њену одбрану, али се, а је Здравко зајахао коња и ошинуо га низ пусто политичко поље, показало да му је од те подршке милија и важнија она од три слова: од Алексе, Дритана и госпође Џудит. Премало да би био вољен, више него довољно да би био трпљен.

Потпуно је ирелевантно колико ће нам се дуго Здравко задржати на мјесту на којем јесте и хоће ли потрошити читав свој мандат, али да је потрошио и последњу мрву достојанства које би требало да иде уз тако високу, одговорну и поштовања вриједну функцију – јесте. Дана нема кад, изазван или не, не покаже и не докаже да је залутао, да није свјестан гдје је и шта му је чинити. Да је неуки алхемичар који стално нешто муља по политичким ретортама, обећавајући да злато само што није потекло. А то што још није, криви су… списак његових „криваца“ већ и врапци знају. Мада, обожава  и никад не пропушта прилику да их денунцира гдје год стигне. Његова снисходљивост, с једне, и лажна прчевитост, с друге стране, а обоје на погрешним странама, најчешће личе на бурлеску у извођењу неког провинцијског позоришта. Али… да се вратим полазној премиси. Све ово о чему ти пишем сликајући га није покушај да га дезавуишем, напротив. Такав какав је онакав је каквог смо заслужили, и није (само) до њега. Бољег нијесмо ни достојни.

Да ли земља која се упорно одриче себе и свога коријена заслужује „кољеновића“ на својој првој адреси?  Да ли земљи која кличе „никад више 1918.“ а муком мучи на 1916., која поништава Подгоричку а ћути о Петровданској скупштини, заслужује бољег?  Да ли земља чији „партизани“ и комунисти славе „комите“ и клањају НАТО и бескрупулозној пљачки кроз првобитну акумулацију капитала а „четницима“ спочитава социјалну уравниловку, популизам и Русију, полаже право на визионара и човјека са ставом од гранита? Смије ли се земља у којој морални патуљци и проститутке држе слово о моралу, освједочени лопови бране имовину, криминалци чине елиту а елита ћути у запећку, гдје медиокритети диктирају норме и правила, гдје лажне патриоте и помиритељи без зазора издају и убадају ножем раздора, гдје се демократе умјесто демократијом диче уцјеном, надати вођи који познаје пут и види циљ иза свих кривина, узбрдица и низбрдица? Не, не, и опет не. И зато, Здравко свакако није божји изасланик али је испуњење божје правде.

Не знам, рекох, а и није ми важно колико ће све ово са Здравком и око њега да траје, али сам више него сигуран да ће ожиљак бити дубок и да ће нас још дуго, дуго подсјећати како смо (ко зна који пут) намагарчени. И као што људи подижу споменике да би се (под)сјећали, предлажем да нам Здравко остане што дуже и да се одустане од септембарских протеста. Нека њега, јер што га дуже будемо гледали и слушали ваљда ће помоћи да нам једном и коначно дође из дупета у главу и да прогледамо. У противном, још дуго ћемо лутати и бити изгубљени као ждралови у магли. Не знам чија је мисао коју сам недавно прочитао, али као да је од нас преписана и све објашњава. „НИКАД ЛАВ НИЈЕ УНИШТИО ГАРДЕРОБУ, МОЉАЦ ЈЕСТЕ. НИКАД СВРАБ НИЈЕ ИЗАЗВАО ВУК, НЕГО ВАШКА. НИКАД МАЛАРИЈУ НИЈЕ ПРЕНИО МЕДВЈЕД, НЕГО КОМАРАЦ. ЦРНУ СМРТ НИЈЕ ИЗАЗВАО ПАНТЕР, НЕГО ПАЦОВ. ЈАСНА ЈЕ РАЗЛИКА ИЗМЕЂУ ЗВЈЕРИ И ГЊИДА. ЗА ЗВЈЕРИ ЗНАШ КАКВЕ СУ, ГЊИДЕ СУ ТЕ КОЈЕ ЈЕ ТЕШКО ПРИМИЈЕТИТИ А НАПАДАЈУ УВИЈЕК И ОДАСВУДА“! А код нас се намножило мољаца, вашки, комараца и пацова до мјере да се звјерке више и не примјећују. И није, или макар није само до Здравка и „здравковића“, има ту много чега и највише до нас самих. И тешко нама са њим, а још теже нама са нама. И зато се извињавам не њему јер њему то не би ништа значило, него себи и онима које сам убјеђивао у његову кривицу. Јер, он је таман онакав каквог заслужујемо. Или, да преведем на њему разумљивији језик, онај на којем никако да напише и потпише Темељни уговор: ПРЕМА СВЕЦУ У ТРОПАР!!!

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: