Терор започет НАТО агресијом још траје и има хиљаду лица

Пише: Јана Гаћеша

Навршава се 20 година од почетка бомбардовања. Прошло је 15 година од мартовског погрома. Између двије годишњице, једне која је заувијек обиљежила животе свих грађана Србије, и друге, која је за нас на Косову и Метохији значила остварење свих наших сумњи и страхова, а то је да терор започет НАТО агресијом још траје и има хиљаду лица. Сва убиства Срба, киднаповања, трговина људским органима, уништавање и отимање имовине, прогон, добили су своје лице тог 17. марта. Ако ништа од наведеног није спријечено, ниједан починилац за тих пет година ухапшен, а такво је зло учињено, онда мартовски погром није изненађење. Само се прешло на нови ниво зла које је водило ка истом циљу – етнички чистом Косову.

НАТО војници су током агресије имали команду да униште све српско под изговором хуманитарне катастрофе, док су 17. марта, њих близу 40 хиљада, уживо посматрали хуманитарну и сваку другу људску катастрофу, али нису имали команду да заштите српски народ и његове светиње. Ставили су интерес изнад права и правде. Некажњавање правих организатора погрома, односно награђивање Албанаца 2008. године дајући им дозволу да једнострано прогласе независност, још једно је лице зла које долази са Запада.

Истина као једино оружје

Немоћни да било шта сами промијенимо, посебно ми јужно од Ибра, живимо дан за даном и чекамо какву ће нам судбину скројити исти ти који су нам оволико зла нанијели, и тако показати још једно своје погано лице. Обесправљени, затворени свако у свом гету, једино што можемо је да памтимо сва злодјела и да свједочимо. Наше једино оружје је истина.

Зато памтимо да је у Обилићу уочи 17. марта 2004. године Срба било у свим дјеловима варошице. Живјели су у три зграде у центру, у Церској улици, у непосредној близини Термоелектране “Косово Б“, у Школском центру који је после бомбардовања претворен у колективни центар за расељена лица. Само у једној улици, коју су сви у Обилићу звали “Тодоровићи“, живјело је 25 српских породица. Тренутно, значи 15 година после, у Обилићу у својим кућама живе још двије српске породице – троје старих – и неколико њих у поменутом центру.

Срби из Обилића кажу да је све почело око 11 сати ујутро и да су каменице летјеле на све стране. Бијесни Албанци су на жељезничкој станици затекли групу Срба и брутално их претукли. Знали су да је воз једино превозно средство како за Србе из Обилића и околине, тако и за преостале Србе из општина Липљан, Приштина и Косово Поље. (Мартовски погром је био добро организован и зато је зло које су са собом носиле хорде албанских екстремиста свуда било исто. Тачно су знали гдје треба да иду, односно гдје су Срби. Детаљно припремљен план спроводили су у дјело широм Косова, под будним оком „мировњака“.)

Објешена свиња

Другог дана се насиље наставило. Прво је запаљена црква, а онда су кренули на Србе у њиховим кућама и становима. Тодоровићи су преживели ужас, сам Господ их је заштитио – другог објашњења нема. Они су били најбројнија фамилија у Обилићу, и улица им је била блокирана екстремистима. Како су живе главе извукли њима ни данас није јасно. У једној од њихових кућа Албанци су објесили свињу, и та фотографија је обишла свијет.

Олга Суботић из Обилића свједочи да су припадници данског контигента Кфора дошли у контакт са екстремистима тек када је почела евакуација. Прстом нису мрднули да заштите народ и њихову имовину – да их одбране на њиховом кућном прагу. Унмик полиција исто.

„Више су у том хаосу пазили на себе него на нас. Задржавали су те полудјеле Албанце да би могли нас да потрпају у камионе. Само су се гурали са њима, као да су навијачи. То је био други дан насиља, а они ништа нису предузимали. Да су бар цркву заштитили… Војници Кфора су све посматрали са стране јер, тако су нам говорили, нису имали јасну команду како да дјелују. Од припадника такозване Косовске полиције ништа нисмо ни очекивали, па они су са екстремистима били једно-исто. Те слике ужаса заувијек су промијениле наше животе. Никога није било да нас заштити, никога“ , прича госпођа Олга.

„За пет минута напустите зграду“

Она се сјећа Унмик полицајца, Американца, који им је дао пола сата да се спреме и да напусте станове. Они су то одбили и тражили да их заштите. “Када су Албанци запалили сусједну зграду чуло се вриштање и позиви у помоћ, а он нама, јер се уплашио за свој живот, у том тренутку даје рок од пет минута да напустимо зграду. Нико од њих није ни покушао да спријечи паљење, све се то одвијало пред њиховим очима.

Заједничко свим жртвама мартовског погрома је то што су тражили да их припадници Кфора пребаце до административних прелаза. Одбијали су да из војних база одлазе у већа српска мјеста. Бијесни због свега, јер их нису заштитили на кућном прагу, нису жељели да буду расељена лица на неколико километара од куће. Превоз до прелаза Мердаре тражили су Срби из Обилића одмах по доласку у камп. Били су ту и Срби из Приштине, Косова Поља, са истим захтјевом. Жељели су да дођу до централне Србије и тамо причају своју причу.

Унакажене старице

Повратак протјераних Срба, после свега, био је немогућ. Од доласка Кфора до погрома, у општини Обилић убијено је 15 Срба. Страх је био огроман. Албанци су обновљене куће и станове демолирали и опљачкали прије него што су Срби стигли и да их погледају. Тако се терор наставио, али у другачијем облику. Мали број Срба се вратио у своје домове. Не само у Обилићу, већ свуда. Госпођа Олга се присјетила и како су их војници из британског састава Кфора, то је било пре погрома, обилазили и показивали фотографије мртвих старица: Миладе из Вучитрна и Стевке из Обилића.

Баба Милади су биле одсечене уши, ископане очи, поломљен нос. Друга је по цијелом тијелу имала ужасне опекотине од пегле – живу су је горјели врелом пеглом и од тога је умрла. Питали су да ли их познају. И данас мисли да су то намјерно радили да их заплаше, јер тијела несрећних старица била су унакажена, а они су већ знали њихов идентитет. Породицу Столић су убили и запали у свој кући. Када се после тога десио 17. март, све те слике су постале још страшније.

Свједочимо и да је за Драгишу и Зорицу Петровић из Грачанице вријеме стало 1. маја 1999. године. Тада је НАТО бомбардовао аутобус Ниш-експреса на мосту у Лужанима код Подујева. Међу 42 погинула путника било је и двоје њихове дјеце, син Никола и ћерка Марија. Са њима је погинула и њихова бака Смиљана. „Живимо, јер живи у гроб не можемо. То је цијела наша прича. Ниједан корак напријед од тог дана нисмо направили“, прича Драгиша.

Сахрана умјесто рођендана

Никола је имао 17 година, Марија 15. Он је био матурант, а она је завршавала осми разред. Убијени су једним притиском на дугме неког непознатог НАТО војника. “Нико није крив што су наша дјеца убијена, и многи други недужни људи током бомбардовања. НАТО је признао да је погођен аутобус пун цивила и да је за њих то само колатерална штета. Прекинута младост, наши уништени животи, за њих су једно велико ништа“, кажу Петровићи.

Помињање Николе и Марије изазива благи осмјех на лицу њихове мајке. Присјећа се како је Марија са другарицама правила планове везане за упис у средњу школу. Нису сигурни за шта би се одлучила на крају, али је највише причала о медицини.

„Њене другарице су уписале медицинску школу тако да би вјероватно и она, али то никада нећемо сазнати. Никола је имао своје планове. Уочи страдања радовао се прослави 18. рођендана. Рођен је седмог маја, и тог дана су се са баком враћали из Прокупља, управо због прославе пунољетства. Никола и Марија су сахрањени седмог маја у Грачаници. Тако смо умјесто прославе рођендана и славља, својој дјеци спремили сахрану,“ каже Зорица и објашњава да су их, када је почело бомбардовање, склонили код рођака у централној Србији јер су се бојали терориста ОВК.

Драгиша и Зорица живе мирно и повучено у својој још увијек недовршеној кући. О сређивању не размишљају, кажу да немају воље. Живе дан за даном, а сваки дан им пролази тако што причају о Николи и Марији. Често су на гробљу. Одлазе да их обиђу, јер им онда буде мало лакше. Обоје су лошег здравља и све је то посљедица стреса који су преживјели. Кажу нам да ријетко путују. Сваки одлазак до централне Србије преко Мердара за њих је стресан, зато што морају да прођу преко моста на којем су убијена њихова дјеца.

Наше једино лице

“Мени сан не долази на очи. Да није терапије и помоћи психијатра, не знам како би живјела. У тренутку када су дјеца убијена била сам сама кући. Драгиша је био у резервном саставу војске и успио је да дође тек уочи сахране. Посљедице свега тога су трајне и никада се нећу опоравити, као ни Драгиша“, каже Зорица.

Петровићи причају да их једино другови и другарице њихове дјеце никада нису заборавили. За све остале Марија и Никола као да не постоје. Драгиша се сјећа да су представници власти само једном били на гробљу и то прије 17, 18 година. Петровиће највише плаши да ће њихова дјеца, али и остале српске жртве, временом бити заборављени.

Овим свједочењима стајемо на црту свима којима су нам зло нанијели, и кажемо да никада нећемо заборавити своје жртве. Поручујемо им да нећемо заборавити ни њихова непочинства. Никада нећемо прихватити њихову правду силе, јер она почива на лажима, патњи, страдању недужних. И зато никада у НАТО. Тако би издали Николу и Марију, и све оне које су побили. Издали би своју вјеру и себе саме. То је наше једино лице.

Извор: Нови Стандард

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: