Шта обично садрже Темељни уговори са верским заједницама и како се доносе

Пише: Предраг Савић, адвокат, писац члан Правног савјета ИН4С

Предлог Темељног Уговор између Црне Горе и СПЦ, у центру је пажње домаће и стране, обичне и стручне јавности, баш због покушаја бивше парламентарне црногорске власти да се отму светиње и ограниче верске слободе и права православних верника кроз , сада већ измењене, одредбе Закона о слободи вјероисповести.

Копља се ломе око садржине тог Темељног уговора, мада у складу са достигнутим стандардима и европском и одмаћом праксом ту не би требало да буде било каквих изненађења. СПЦ једноставно не сме бити дискриминисана, и темељним уговором мора добити иста права и обавезе у Црној Гори као и ватиканска и муслиманска верска заједница, који су раније потписали такве уговоре.

У настојању да се уреди правни оквир односа између СПЦ и државе Црне Горе; морају се поштовати уставна начела која се тичу верских слобода, одредбе Европске конвенције о осоновним правима и слободама, пракса Европског суда за људска права у Стразбуру, одребе Закона ослободи вјеросиповести и наравно – правна правила из канонског права.

Мора се поштовати и вишековно присуство СПЦ, од 1219. године из доба Светог Саве, у Црној Гори, као и важна улогу коју је СПЦ имала на истиоријском, друштвеном, културном и образовном пољу . Евидено је да не би требало задирати у област међународно признатог начела о одвојености вере и државе и о слободи вере.

Због осетљивости питања права својине над светињама у Темељном уговору морају бити одредбе које дају додатне гаранције на неповредивост имовине СПЦ, која никада не сме доћи у опасност да буде „потезом пера“ отета, простим прекњижавањем.

Епархијама и црквено правним лицама мора се гарантовати право да купују, поседују, користите или отуђују покретна и непокретна добра. СПЦ и њенни епархијама се мора гарантовати право на стицање и отуђивање имовинских права, према одредбама

У Темељном уговору могло би се наћи и питање реституције имовине СПЦ, одузете или национализоване без одговарајуће накнаде. У темељном уговору са Ватиканом, предвиђено је да „ ради утврђивања некретнина које треба пренијети у црквено власништво или адекватно надокнадити, биће установљена Мјешовита Комисија, састављена од представника страна“.

У одредбама Темељног уговора које се баве статусним питањима, Црна Гора мора јавно признати правни субјективитет СПЦ, у складу са начелима свог Устава, ваћежим законским решењима и канонским правом СПЦ. Црна Гора тако признаје и јавно правни субјективитет и устројство свих црквених установа које имају такав правни субјективитет у складу са одредбама канонског права СПЦ. Надлежна црквена власт има право да оснива, мијења, укида или признаје црквена правна лица према одредбама канонског права.

Црна Гора мора да јемчи еперхијама и њеним правним и физичким лицима слободу комуникације и одржавања веза са Светим Синодом и Светим архијерским сабором. У темељним уговорима се гарантују вршења богослужења, посебно у делу који се односи на божански култ, саборност , организацију вероанауке…

Надлежне црквена власти из епархија, на челу са својим архијерејима имају искључиво право да слободно уређују сопствено црквено устројство, да оснивају, мијењају и укидају црквене установе и парохије, богословије….

Темељним уговором се мора признати да је СПЦ надлежна за цквену јерехију, тј. за сва црквена именовања и доделу црквених служби и чинова, у складу са одредбама канонског права како епископа, тако и осталог свештенства Именовање, премештај, пензионисање и смена припадника јерархије је у искључивој је надлежности СПЦ. У свим темељним уговорима, обавезно стоји и одредба, да у случају судске истраге против припадника црквене јерархије због евентуалних кривичних дела предвиђених Кривичним закоником, судске власти ће о томе претходно обавестити надлежне црквене власти.

Црна Гора у складу са достигнутим европским стандарима мора јемчи неповредивост места за богослужења: цркава, капела, манастира и осталих црквених простора.

У уговору са Ватикано је речено да само „ са изричитим пристанком црквене власти та мјеста могу бити коришћена у друге сврхе“.

У случајевима одржавања богослужења на местима ван црквених објеката (као у случају литија, ходочашћа или других активности), црквене власти ће обавијестити о томе надлежне државне власти које ће се побринути да осигурају јавни ред и безбједност.

Све модерне државе гарантују да је исповедна тајна увијек неповредива, што на крају, пише у уставима и кривичним нормама.

У темељним уговорима се наводе и нерадни дани за вернике у целој земљи. То би у случају верника СПЦ вероватно требало да буди: Бадњи дан, Божић и дан послије Божића, Велики петак; Васкршнии понедјељак;

Питање градње црквених објеката, такође, се регулише у у темељним уговорима. СПЦ мора имати имати право да гради цркве и црквене објекте, да проширује и преуређује већ постојеће, у складу са важећим законодавством Црне Горе. Епархиски архијереји одлучују о потреби изградње црквеног објекта на подручју своје епархије, у складу са прописима канонског права, и предлажу локацију, а надлежне власти Црне Горе ће прихватити његов предлог, уколико не постоје противни објективни разлози јавног реда.

У складу са већ постојећим темељним уговорима, и овом би требала да буде одредба следеће садржине: „Надлежне власти у Црној Гори неће разматрати захтеве за изградњу црквених објеката под окриљем СПЦ, ако не постоји писмени благослов епархијског архијереја.

СПЦ мора бити гарантована слобода поседовања, штампања, издавања и дистрибуције књига, новина, часописа, радијиских и телевизијских програма, аудио-визуелних материјала, као и било која делатност повезана са њеном верском делатношћу.
Правило је, да верско венчање од тренутка склапања има учинак грађан­ског брака према одредбама домаћег државног законодавства ако уговорне странке немају грађанске препреке и ако су испуњени затјеви предвиђени одредбама брачног и породичног законодавства.

Темељни уговор између Републике Хрватске и СПЦ, који је потписао 2002. године Ивица Рачан, као тадашњи премијер, даје добар пример како се регулише питање веронауке.

Православна верска настава у јавним предшколским установама изводи се за децу чији родитељ односно старатељ о томе да писану изјаву директору предшколске установе. По том уговору у Хрватској, православна веронаука у јавним основним и средњим школама изборни је предмет и обавезан за оне ученике који га изаберу, па се изводи под истим условима под којима се изводи настава осталих обавезних предмета.

Школске установе ће обавијестити надлежну парохију о броју пријављених кандидата за учење православне вјеронауке. Наставне планове и програме православне веронауке за јавне основне и средње школе, те програм православног верског васпитања за јавне предшколске установе израђује и одобрава Свети архијерејски синод, а доноси их односно на њих даје сагласност министар просвјете и спорта. Веронаучни уџбеници су школски уџбеници који су у свему изједначени са школским уџбеницима за обвезни предмет, с тиме да морају имати одобрење Светог архијерејског синода, што мора бити наведено у импресуму уџбеника. Православна веронаука односно вјерски одгој изводе вероучитељи којима је епископ издао исправу о канонском мандату. Епископ има право својим декретом опозвати канонски мандат за извођење насатаве. На основу Темељног уговора у Хрватској, православне школе с правом јавности имају право на примање новчане надокнаде како је предвиђено законодавством Републике Хрватске.

У темељном уговору може бити речи и о културној и уметничкој баштини Српске православне цркве у Црној Гори. Српска православна црква у Црној Гори се може обавезати да својом културном баштином, омогућујући свима које занима да то богатство упознају, да се њиме користе и да га проучавају.
Уобичајено је да свим темељним уговорима буде регулисано и питање духовника у војсци и казненопоправним установама. Обично, особе задужене за односе с верским заједницама у Министарству обране, Министарству правде (Управи за извршење кривичних санкција) и Министарству унутрашњих послова, у координацији са духовницима које одреде архијерије, осигуравају простор и веме за богослужења и верске акривности за вернике православне вероисповести.

У темељним уговорима постоје и одредбе да болничке здравствене установе и установе за социјално старање чији је оснивач држава, морају осигурати простор и услове за богослужења и задовољавање верских потреба.

Посебно је интересантна одредба из Темељног уговора СПЦ и Републике Хрватске, о обавези финасирања којја гласи:

„Да би Српска православна црква у Хрватској могла на доличан начин наставити своје дјеловање на промицању опћег добра, Република Хрватска ће јој мјесечно давати из годишњег државног прорачуна износ који одговара двјема бруто основицама за израчун плаћа јавних и државних службеника и намјештеника помноженим са бројем парохија, колико постоји у Републици Хрват­ској на дан ступања на снагу овога Уговора у складу са ставком 2. овога чланка.Епископски савјет Српске православне цркве у Хрватској ће сваке године до 1. студеног доставити овлаштеном државном уреду попис нових или укинутих парохија. У тај попис неће улазити парохије које немају сталног пароха, као и новоосноване парохије које у граду броје мање од 1500 вјерника, а на селу мање од 500.Средства обрачуната према одредби овога чланка дају се за намјене означене у одредби чланка 17. ставка 2. Закона. У новчани износ, о којем се говори у ставку 1. овога чланка, осим трошкова за уздржавање духовника и других вјерских службеника, укључени су и трошкови изградње и уздржавање цркав“а, црквених зграда и вјерских средишта која нису у попису културних добара, те допринос за каритативну дјелатност Српске православне цркве у Хрватској.Када једна парохија опслужује три или више парохија износ из ставка 1. овога чланка увећава се за 25 % за ту парохију.Износ из ставка 1. и 4. овога чланка и чланка 22. овога Уговора достављат ће се Епископском савјету Српске православне цркве у Хрватској, односно његовом средишњем фонду.“

Темељни у уговор између СПЦ и Хрватске ступио је на снагу даном потписа „ 20. просинца 2002. године“.

Постоје и примери да се темељни уговору ратификују у Парламенту и тако дигну у ранг закона. То није обавезна пракса и државама када нема стабилне парламентарне већине попут Црне Горе не би трабало тежити таквом непотребном ризику да уговор не буде ратификован.

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: