Текст који не умијем да „сравнам“
Фото: ДАН
Пише: Александар Ћуковић
Доста сам написао и изрекао о дјелу господара фрагмента, академика Мира Вуксановића да у овом тренутку имам право да будем крајње личан и да кажем нешто о свом пријатељу Миру Вуксановићу. То ћу саопштити лоше и недостојно. Флоскула је рећи да је била привилегија бити у његовој близини. То су привилегије за оне који су га површно познавали.
Истинска привилегија била је учити од њега како се лијепо мисли, како се ријечи пресвлаче отменошћу коју је увијек везивао за Андрића и како свакодневне, кућне теме, носе плаштове космичке вјечности. Готово да у посљедњих пет година није било седмице да се нијесмо чули и да у вишечасовном разговору нијесмо размјењивали мишљења о књижевности, политици, култури, процесима који су били актуелни на многим пољима, али и личне и породичне ситнице и тајне које су нам одређивале расположење и судбину и које сам након разговора са њим увијек трезвеније, мирније и смисленије посматрао.
Навикао сам се на његову нарав, прихватио је и разумио, тако да су и приватни и пословни разговори имали све мање шумова како је вријеме одмицало, да бих у једном тренутку стекао и привилегију да будем „миротоворац“ и мост у одређеним неспоразумима које је имао са трећим лицима. Тада је знао да ми каже: „Александре, реци им да су успели у свом науму захваљујући теби“.
У тренуцима „сравнавања“ текстова, како је он то волио да каже, у појединим моментима нијесам успијевао да га пратим. Био сам импресиониран његовом меморијом, педантношћу и начином анализе туђег текста који нема пред собом након само једног читања.
Његов смисао за хумор представљао је спој традиционалног црногорског, завичајног, и модерног, свјетског израза који је знао да ми уреже, налик дефиницијама, одређене проблеме, али и оголи институционалну „недодиривост“ изнутра. Нијесам упознао никога ко је тако вјешто, укусно и памтљиво могао да надјене надимак који би по аутоматизму прерастао у једну у низу шифара у нашим разговорима која би у ма колико озбиљној теми значила паузу за смијех.
Много прије болести која ће на мах омести наше разговоре и планове, Миро Вуксановић се разболио од носталгије, или како он рече „болести од које не желим да се излечим“. Имам утисак да нас је та његова болест и зближила. У мој Никшић сам почео да се по други пут заљубљујем читајући Мирове записе и слушајући Мирове приче.
