• Друштво

Тасовац: Лобији се боре за све мањи колач

12 година ‎ ИН4С

У Народној библиотеци Србије данас је почео састанак министра кулутуре Ивана Тасовца са књижевним ствараоцима који су му упутили предлоге за промену култруне политике у области књижевног стваралаштва и издаваштва, као и са свима који су за ту тему заинтересовани.

У поздравном говору министар је уз захвалност онима који суиницирали расправу и доставили предлоге за решење проблема на српској књижевној сцени и присутним библиотекарима и представницима институција, констатовао да је наша књижевна сцена „институционално запуштена“ и да захтева „редефинисање“.

“Држим да је суштина проблема са којим се суочавамо један негативан тренд у коме су савремени писци на путу да изгубе утицај кроз сопствени медиј – књигу. Друштвени утицај писаца више се остварује кроз масовне медије него кроз књигу. Публика писце све мање памти по њиховом литерарном изразу, а све више по колумнама или политичким изјавама у медијима, који и нису заинтересовани за књижевну реч, већ пре свега за ставове јавних интелектуалаца,” рекао је на почетку говора Тасовац.

У наставку говора министар културе је рекао:

“Тако се утицај неког писца не мери квалитетом дела, већ медијском пробојношћу. Последица тога је губитак квалитативне хијерархије, јединог логичног и праведног мерила стваралаштва. Тај губитак мерила афирмише и друге ванкњижевне критеријуме, што доводи до атомизације књижевне сцене као и до појаве све већег броја лобија који се боре око све мањег колача.

Парадокс је да у времену кризе имамо и писаца и издавачких кућа више него икад. Сразмерно томе, свако место са железничком станицом има своју књижевну награду или манифестацију. Уосталом, ево шта каже евиденција Министарства културе и информисања: у Србији се данас одржава 135 књижевних манифестација, додељује се 128 књижевних награда, писци су подељени у пет удружења (у доба СФРЈ постојало је само једно), имамо око 1.100 издавача (од којих је 400 регистровано у Привредној комори Србије), а само прошлогодишња продукција је обухватила 4.237 објављених књига које се сматрају књижевношћу. Са друге стране, књижара је све мање, а, плашим се, и читалаца, јер су библиотеке све ређе места сусрета читалаца са писцима.”

Уверен сам да то обиље неће бити критеријум који ће породити квалитет јер, што је више писаца, књига и награда, то је мање књижевне речи у јавном простору.

Министарство културе и информисања, наравно, не може да побољша квалитет књижевних домета, али може да понуди институционалну подршку афирмацији квалитативних критеријума, које ће сама струка артикулисати.

Држећи се специфичности које књижевно стваралаштво има унутар језика, националне културе и стварања културног модела, треба рећи и следеће. Иако, дуго нисам био сведок неке поетичке расправе о језику међу писцима, познато ми је политичко и идеолошко опредељење готово сваког од њих — зато што су све наше јавне расправе тог типа. Нисам против таквих расправа, али држим да наш културни модел мора да интегрише и различитости и антагонизме, будући да смо као простор и култура расли сажимајући снажне разнородне и разнолике утицаје.

Отуда бих идеолошки профил – ако то уопште смем – наше културне политике дефинисао у три става.

Први је да нам је потребна култура која нас кроз заједнички језик без обзира на све оно што нас дели интегрише у једно хумано, толерантно и отворено друштво, које ће створити једну успешну и поносну нацију.

Други је да наше културне вредности неразумљиве другима нису најбоље што можемо да понудимо, као што то нису ни културне вредности које су разумљиве само другима.

Трећи став стаје у три речи: институције, институције и институције.

Уверен сам да, ако предност дамо институцијама које учвршћују професионалне критеријуме; ако избегнемо искључивости које спречавају да се као култура и друштво интегришемо; и ако, на крају, сваки писац који држи до себе између интервјуа у рубрици, “џет-сет“ престоног таблоида и гостовања у библиотеци у унутрашњости изабере ово друго – то ће значити да смо на добром путу”, закључио је министар прижељкујући “бурну распараву”.

Данашња јавна расправа је организаована након што је група од око 40 писаца, књижевних критичара и уредника у Србији предложила је министру културе Ивану Тасовцу низ мера које би довеле до редефинисања стања на књижевној сцени као области уметничког стваралаштва која је у великој мери институционално запуштена.

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: