Светосавска

Као што је немогуће одредити трен када младић прераста у човјека, тако је немогуће одредити и трен када књижевност почне да се бави писцем. То се – рекао бих – или догоди, или се не догоди – док је човјек још на студијама.

Писца у себи школовани књижевник не смије да препозна у дану када му изађе прва, друга или седма књига – нити у трену када прима (ако прима) какву награду – него онда када дан не може да оконча без рада на увијек новом тексту.

Зато писац има по дефиницији више читатеља неголи познаника, јер многе сате проводи сам. Или гријешим? Јер има и списатеља који су познати зато што су познати.

Велике љубави – а љубав према умјетности зналачки укрштених ријечи то јесте – рад су нијемих и глувих сати.

За све вријеме током којег се рафинисана српска књижевност бавила мноме, спознао сам најмање двије ствари: да код Срба светосавље значи идеју која уједињује вјеру, државу и нацију – и да је писац есенција те културе (не нужно нације), као што је можда и њен крајњи мотив. Неке земље ми познајемо само кроз писце. Боку Которску као слику свијета, част ми је рећи, покушао сам да пресликам унутар корица с мојим именом на насловној страни.

Кад кажем – част, нека ми нипошто не буде замјерено.

Наиме, сви су стари наши писци, сем Стефана Првовјенчаног, били калуђери, и сви су били крајње скромни, тихи и повучени. Крили су се и бјежали од сваке славе и помињања имена. Писали су, постили и молили се. По несрећи, данас многи књижевници трче за славом и наградама, истичу име прије свега. Ваља знати да су многе древне књиге остале непотписане, јер су им писци били људи друкчијег кова. Друге награде, сем Божјег благослова, они нису тражили.

Данас је пак друкчије: упркос цивилизацијској акумулацији све бољих књига, свијет, генерално узев, постаје све гори. Школовани писци виде, и морају да казују (иначе су узалуд на свијету), како велике несреће друштва и државе долазе отуд што пороци находе одозго, а глупост одоздо. И да је боље једну књигу прочитати сто пута неголи сто књига једанпут.

На срећу, од сваког сусрета бива прича, као и од овог, али на несрећу, чак и док ја говорим а ви читате – читање као древни, готово сакрални чин којим се успорава вријеме и прониче у смисао – неповратно одумире.

Књиге је замијенила виртуална слика, а класичан начин читања замијенила су насумична прелиставања интернетских страна.

Стварност се труди да поништи било какав утицај школоване књижевности; можете написати и јавно рећи шта год хоћете, и свијет ће остати апсолутно равнодушан.

А не ваља тако, јер су књиге биле и остале сликана памет.

Како год, читалац ће једнако да препозна писца. Кад овај каже, на примјер со, читалац ће на језику да осјети слан укус.

Ако није учен, човјек увијек мисли да је свака мисао речена из главе. А ријетко када суштински јесте. Јер ништа није речено а да већ раније није било речено, сем можда овог:

Млади мрзе прошлост и за историју неће да чују.

Окупљенима око хвале нам вриједне прошлости – на нама је да се претворимо у учитеље и да схватимо зашто то и откуд млади мисле да немају ни прије ни послије. Него да имају једино, ово кратко – сада.

Да упутимо увијек млађе од себе на умјетност зналачки укрштених ријечи, на једну од могућих дефиниција књижевности – а по којој је она увијек збирка дјелотворних рецепата – залажем се, јер ми је до талентованог читаоца.

У нади да ће образованих младих бити, у ери глобалне хиперинфлације диплома, на вашој се пажњи стократ захваљујем, и свим што ми је Бог дао да постигнем – једнако се препоручујем.

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: