Светосавска

У тами века, јужнује од свега,
Као стадо под столетним бором
У намету јануарског снега
Стрепело је племе пред чопором.

Од Истока грмело је тмуло
Са Запада није било дана
Глуво Небо лелек није чуло
Ни молитву слеђених усана.

Смирен духом, клекнуо је тада
Разгрнуо угасло огњиште
Распирио искру звану Нада
Угријао души коначиште.

Зубљом славе Небо је плануло
Зарудеше божури у мразу
Диже главу племе посрнуло
Диже главу и препозна стазу.