Свето тројство српске поезије

Пише: Слободан Милић

Од једне буктиње до друге, од једне пјесничке величине до друге, као по неком закону мора да прође, прохуји, изнад једног народа или у њему читав век.

Огањ који се поново запалио међу Србима, поново после Његоша, пробудио се у Ровцима након 120 година. Велике књиге како каза Достојевски за Дон Кихота, пишу се „једном у сто година“. Сви су изгледи да је тако.

И појави се Свето Тројство српске поезије. Рече ми један чоек, Међа Вука Манитога и Леле и куку, јединствене поеме српског духа, а њихов творац нови светионик са новом светлошћу.

Тамо где се и дан-данас једино хода у опанцима, све мање и све ређе, нажалост, ишло се веома пажљиво и да се не би која мисао случајно згазила, а овде речи расту и беле се као нарциси и шире се праве мисли чији мирис је постојан као том античком цвету.

Ваља овде да уметнем мој разговор са ђедом, давном једном у дјетињству:
– Умро је тај и тај, кажем ја.
– Је ли онај?
– Јес вала, онај.
– А јеси ли сигуран?
– Јесам ђеде.
– Е да је ваља не би умро.

После много година када ми је дошла у руке књига Рече ми једа чоек, сјетио сам се ових ђедових речи да не умире и не нестаје оно што ваља, а то су речи, мисли, песме, брате.

За разлику од зрна, све оно што је надахнуто од Бога и такнуто вечношћу у Црној гори никада није умирало. Поготово реч и мисао. Али од тога се умирало. За то се и умирало. Данас ни за то. Задата реч је у српском племенском народу била једини лек и спас. До недавно. Задатих речи нема, погажене пиште на све стране као гује.

Зато однекуда дође Матија и поче да управља злом погажене речи, да их толкује и претвара у хљебове. Уочи беле киљанове којих беше на све стране и поче по њима да копа. Време под њима беше старо сто педесет година и богато.

И када помислимо да је Његош исцедио и последњу кап суве дреновине подстакнут великим косовским митом, народном Вуковом епиком и мислима које су дозревале у тами и невакту петовековног ропства јавља се Матија Бећковић и тријумфално кличе: „није исцеђена дреновина сува“, баци на папир капи које се разлише и претворише у речи а обе у мисли и стихове.

И када помислимо да су се горе умучале, гром загрмје изненада из ведрога неба, извише Роваца, а ђе би друго, и рашири се на целу Црну Гору и свеколико српство. Колико беше јак потражи везу и друге уназад да би ухватио залет за унапред. Потражи и нађе нагомилану енергију и муња обасја коротну Црну Гору, која је и данас у корити, као никад до сада, за самом собом.

Деградација добра и зла јавља се у преломним историјским тренуцима и до њих долази понајпре у одједном опустјелој човековој души. Човек одједном изгуби моћ да разазна, појми шта је то добро, надвлада моћ зла. Тада почиње стрмоглавица човекова, братства, племена, народа. У таквој насртљивој стварности и пуној јада, у којој човек не „умије да се опасуљи“ добро бива све ређе, потиснуто,као да је остављено за сигурно време, које ће доћи, које мора доћи.

На таласима јада и чемера који се гомилаше више од једног века јављају се епске песме Матије Бећковића. Он као да је знао да је епика мач за свакојега једног племена, па посеже епске топузине и доведе у ред, у стухове, свеопште мисли племена ровачкога.

Племе је причано и певано, мислило и мисао једну додавало другој, тако се ствара трајан плот од речи којима су се опасивали бранећи се од свакојаког зла. Приче су се ређале као у Хиљаду и једној ноћи, с том разликом што су очи чекале неког Годоа, чекале и надале се, постојно се надајући да постоје. Слутиле су то изграђујући свој мит. А каменице пуне митова и епике могу се још увек открити, допрти до њих, показати се ономе ко је нафачан, а иза којег стоји народ који вековима једино опстаје по каменицама. Оне су му једино добро и зло и овог и оног света. Само песнику је дато да се напије из тих каменица, ако препозна да му је то једино пребивалиште и бивствововање. Препознати своју дубину, значи постојати. Постојати значи надовезати се духом на дух прохујалих векова. Рођењем донети тај дух и после га препознати и оживети га речима. Песник о коме је реч наследио је рађање и атавизам предака и демијург јада.

Рођен у кошуљици мита и епике касније ће доћи да све то препозна, и препознао је. Од Рече ми један чоек, преко Међе Вука манитога од Леле и куку нема више од ромаче, а Црна Гора је сва једна ромача. Е, у тој ромачи је смештено толико мистике и епике да човек за под главу ставља мит уместо руку, камена или јастука, био будан или кад спава. Црна Гора је велико улиште мита и епике српскога народа са којима ће савладати и најтрагичније историјске тренутке. Са Светим Тројством Његошевим и овим Матијиним српски народ нема шта да брине за своју будућност.

Ровца и Кучи су двоје од седморо брда која чине груди Црне Горе. Марко и Матија су примјери страшни, антички. Код нас традиција стално ври, кључа. Из њене поре стварају се капи са које се сливају у речи, у песму или прозу. Док Марко тражи примере са којима ће свакога на мегдану добити,  Марија исписује „псоглаво наличје времена“. Матија се диже у што се нашао да запише завете предака.

Бог ћути, гледа и аминује. Види Матија да је Божје све и да ће Бог поделити нешто са њим. И поста реч заједничка и откровење и распечаћење седам печата и појави се рођаћка књига староставна и наша. Паде реч и би књига.

Значај Матијин је што је изнео све болести душе у преломном историјском тренутку и са описима главних негативности наших, и што је оставио разголићене по свој Црној Гори и њеним гудурама да се пуне јада, веремо и патимо, да дозивамо једни дуге а не видимо да јад сипамо једни на друге и да се један радује кад други умире. Навади се ђаво на нас и послушасмо га. Радујемо се кад други плаче.

Значај Матијин што се надовеза на традицију и дух народни и одоле многобројним кљусама и опасностима.

Значај Матијин што проникну зло и добро свога народа и што би свестан онога што народ поседује.

Значај Матији је што после Његоша изрече нову песничку реч.

Епска иронија је дубина његовог духа.

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: