Насловна Поглед Светлана Луганска, руски писац и преводилац, чувар дубоких ватри

Светлана Луганска, руски писац и преводилац, чувар дубоких ватри

Громка је њена тихост. Прожета спознајом да је „срна чуло небеске туге”. Тешко је на овом свету наћи странца који Србе воли тако дубоко и безусловно, делатном љубављу која светли и не боли

2
Luganska
Светлана Луганска

Пише: Бранислав Матић

Није себи задала да буде мост између српске и руске културе, вере. Само је радила оно што није могла да не ради. Понекад смо такви какви смо зато што смо само патуљци на раменима гиганта.

За њу, као за Розанова, осећај домовине мора бити велико топло ћутање. Подсећа нас на речи Александра Трећег: „Русија на свету нема пријатеље, осим Србије.” Подсећа на Флоровског: „Руси се спасавају молитвом, а Срби спремношћу да дају живот за веру.” У Европи је плански паралисан механизам супротстављања злу и то прераста у самоубилаштво. Али око нас је много и потресно дивних примера, од којих и за које се може живети. Судбина света решава се у срцу свакога од нас

Громка је њена тихост. Прожета спознајом да је „срна чуло небеске туге”. Тешко је на овом свету наћи странца који Србе воли тако дубоко и безусловно, делатном љубављу која светли и не боли.

Рођена је у Подољску, у Подмосковљу. Завршила англиканистику на престоничком Филолошком факултету, потом и Светотихоновски богословски институт (данас универзитет).

Светлана Луганска и митрополит Амфилоије

Први српски аутор којег је превела био је митрополит Амфилохије и тај пут, боготражитељски, траје до данас. Скоро четврт века. Њена књига Људи српске цркве постала је 2017. бестселер у Русији, а од ове године имамо и српско издање (Духовни огањ српске цркве). Године 2008. одликована је Орденом Светом Саве.
Понекад помисли, каже, да ипак ништа не разуме и да треба да почне да испочетка.
.

Корени, завичаји

Духовни и географски завичај су нераскидиво повезани. Завичај је и простор и време. Не само да завичај носимо у себи целог живота, него га свако собом у извесном смислу обликује. Писац Кекавмен није требало да се одрекне својих бугарских и јерменских предака да би се осећао Ромејцем.

Багратион није требало да се одрекне свог грузијског порекла да би, иако тешко болестан, скочио из постеље приликом вести о напуштању Москве. Да бисмо као Руси искрено волели Београд, не треба да се одричемо себе. Наши корени су наше богатство. Наше је да сачувамо оно што нам се даје рођењем.

Одговорни смо за оно што добијамо. Није случајно Карло Велики говорио да, научивши нови језик, добијаш још једну душу. Када заволиш, упознаш и прихватиш још једну земљу, добијаш још једно сидро.

Понекад смо такви какви смо и због тога што смо патуљци који стоје на раменима гиганата.

Неретко људи говоре да време у којем су се родили не одговара њиховом духу, да би желели да живе у другом времену. Мени је близак дух средине и краја XIX века, завршетак златног и почетак сребрног века руске културе.
Са завичајем су повезане и светле и трагичне успомене, ту се обликовала наша душа.

Светлана Луганска

Мој завичај је у малом подмосковском граду који је одавно постао део претерано разгранате Москве. Тамо сам провела првих осам година живота и не могу да кажем да су ми остале некакве упечатљиве успомене. То је био одмерен једноличан живот провинцијског совјетског градића, али од тада волим мале градове.
Ако смо упили све што нам је завичај дао, онда га носимо целог живота, прожети смо њиме. Не можемо се вратити, зато што ми више нисмо исти. Али не можемо ни без њега, он је део нас.

Ако покушамо да га изоставимо, настаће чудан бол. Немогуће је градити сопствени живот на одрицању онога што ти је дато.

Дом

Мој дом се ширио на просторе Русије, по којима сам одмалена много путовала. Утисци урезани тих година умногоме су одредили моју даљу судбину, мој избор.

Конкретно, путовања у Пушкинске горе постала су за мене личан сусрет са песником. Доживљај свега тога био је веома снажан. Стари дворци, света места, руска природа – све је то чинило мој дом.

И још: дом је тамо где живе људи који са мном деле моје вредности. Тамо где ме чекају.
Није ми једноставно да причам о свом раном периоду, јер је живот у родитељском дому био прилично нестабилан. Читање је постало мој свет.

Имали смо велику библиотеку и рано сам научила да читам. Живела сам од читања и музике. Путовања, књиге, музика, учење страних језика, омиљене животиње – то је тада био мој свет.

Кодови

Било је то совјетско време, којим је било условљено и наше „сентиментално васпитање”. Било је много наметнуте идеологије.

Нису нас васпитавали у духу поштовања личности, што је једна од наших тешких болести. Али имали смо, на пример, изванредну филмску уметност.

Без обзира на идеолошку обојеност, у филмовима је било много тога хришћанског. Непојмљивим путевима у наше руке су доспевале забрањене књиге: Доктор Живаго, Мајстор и Маргарита, Буњинове, Шмељовљеве књиге.

Касније су постали популарни Окуџава, Галич и Висоцки, који су владали умовима многих генерација у СССР-у, али мени нису били блиски.
Мој свет се састојао и кристализовао од много најразличитијих састојака. Захвална сам мајци која ми је развијала љубав према музици и филмској уметности.

Биле смо стални посетиоци конзерваторија, кинотека, опера и позоришта. Пушкин, Гумиљов, Ахматова, Иљин, Шмељов, Буњин. Његови Проклети дани (хроника трагедије октобарског удара), Шмељовљево Сунце мртвих. „Постоји ли у руској литератури ишта страшније од те књиге?” питао се Солжењицин. Увек ми је била ближа трагичност живота. Филм Браћа Карамазови, лик Аљоше и старца Зосиме. Моја тајна жеља била је да сретнем таквог старца.

Поленово

Једно од мојих најдражих места на свету, дворац омиљеног руског сликара где су протекли многи месеци мог живота. Место необично по лепоти и обиљу културних догађаја, где су снимани многи филмови.

Као петогодишње-шестогодишње дете играла сам се у рушевинама цркве, саграђене према пројекту сликара Василија Поленова. Све што сам тамо проживела остало је у срцу као неизбрисиво сећање.

Недавно сам опет била тамо. Лепо је било видети обновљену цркву, белу лепотицу изнад Оке, једне од најлепших руских река, коју називају и Богородичиним појасом.

Сусрети

Памтим комшиницу, обичну Рускињу која је мени, тадашњој пионирки, поклонила прву икону Спаситеља у животу. Сви заиста битни сусрети повезани су са онима који су у себи носили светлост љубави.

Касније је то био мој духовник, блаженопочивши епископ Зосима. Срела сам га у годинама своје интензивне духовне потраге. Била сам већ крштена, тражила сам духовника, али сам дошла код њега због некакве световне ствари.

Видевши га, схватих: „Да! Нашла сам га и не идем никуда од њега.” Он је избегавао да саветује, мало је причао, учио ме је на личном примеру.

Светалана Луганска и патријарх Иринеј

Много сам добила и сусретом са стваралаштвом Игора Талкова, данас, на жалост, заборављеног песника. Врхунац његовог стваралаштва био је почетком деведесетих.

Његови концерти више су подсећали на лекције из руске историје. Његови родитељи трпели су репресију, знао је праву историју земље, а његова песма „Русија” имала је ефекат бомбе. Омладина гаје масовно следила.

Зато је и убијен, практично на концертној сцени. Тај метак је многе од нас погодио у срце. У тим годинама преживела сам и личну трагедију, а Игорева смрт је окренула мој живот у другом правцу.

Потиснула сам своју несрећу и постала један од чланова друштва које је истраживало његову смрт. У мој живот дошли су нови људи који су се бавили обнављањем историјске истине о Русији, што је за мене постало један од мотива да се упишем на Светотихоновски православни универзитет. Једном, наш професор педагогије, вративши се из Србије, донео је књигу митрополита Амфилохија и замолио ме је да преведем делове, како би их искористио у раду са студентима. Текст ме је дирнуо. Превод сам показала духовнику, који ми је рекао: „Преведи све, објавићемо.”

Светлана Луганска и Велибор Џомић

Тако је започео мој пут ка српској Митрополији црногорско-приморској, комуникација са митрополитом и сарадња са радиом „Светигора”.

Род(б)ина

Русија је за мене домовина, љубав, бол, нада. Слажем се са Розановом који је рекао да осећај домовине мора бити велико топло ћутање.

Русија је дом за чији поредак ми одговарамо. Из њеног наслеђа мени највише значе светост и мучеништво, подвиг и жртва. Када неком странцу треба сажето да објасним своју земљу, узмем га за руку и водим са собом. Иди и гледај.

Шеста колона

Према речима Александра III Миротворца, Русија нема пријатеље, осим Србије. Шта данас битно одређује руску идеју и руску мисију? Православље.

У савременој култури у Русији јаке су антируске тенденције. Најбучнији и најупадљивији су активисти који настоје да културу срозају у баналност и скандал (погледајте, на пример, филм Матилда).

Има, наравно, и уметника који с болом говоре о ранама савремене Русије, има оних који дубоко разумеју шта се заправо догађа, има истинских стваралаца. Постоји живи и аутентично руски ток у руској култури и уметности. Постоје дивни песници, рецимо свештеник Дмитриј Трибушни, један од најбољих песника данашњице, па песникиња Олесја Николајева, па режисер Вера Водински.
У црквеном животу мало је опала она навала са краја деведесетих. Али они који су остали, а није их мало, знају због чега су дошли и због чега су остали.

И само Јеванђеље нам говори о малом стаду. Несумњиво је да постоји свест елите о посебном месту и посебној одговорности Русије и руске културе у овој епохи, у овом опасном растројству постмодерног света.

Говорим, дабоме, о правој елити, која је у мањини. Она такозвана елита, која је засад наизглед превагнула, и даље тоне у провинцијалну и епигонску болест звану „чежња за Западом”.
Већи део такозване елите није престао да сања о томе да се допадне Западу, и оријентисан је антируски. Многи од њих одлазе из Русије и насељавају се, између осталог, у Србији и Црној Гори, стварајући тамо искривљену слику о руском народу и земљи.

Моја Европа

Одувек ме је интересовала европска култура. Волела сам и добро знала енглески језик, мада сам тај факултет изабрала у својеврсној изнудици.

За славистику је било велико интересовање, а постојала је и партијска препорука да се за те студије бирају матуранти из радничких породица. Нисам тада имала шансе, а нисам желела ни да изгубим годину дана, па сам уписала енглески. Српски и пољски су ми били факултативни језици, мада се цео мој живот, већ тада, све више отварао ка Србији.

Моја Европа су Рилке, Еко, Моравиа, Хесе, Орвел, Ремарк, Џојс, Керол, Харди… Одувек ми је био ближи медитерански део Европе – шпански, француски, италијански аутори, мелодије, сликарство.

Медитерански тип и вертикала, лепота и тип човека оваполоћен у личности италијанског лекара Ђузепеа Москатија.
Нема противречности између Европе која је блиска мом срцу и Русије.

О тамној страни Европе, о „европској поноћи” према одређењу владике Николаја, или о „Европи која је умрла у Приштини”, о Европи после Косова, не бих желела сада да говорим.

То је посебна, велика и болна тема. Европа је веома разнолика. У њој су и Бернар Кушнер и генерал Морион и Жак Огар.

Пространство између Русије и Србије

Моја везаност за Србију је потпуно безусловна и непромењива. Настала у раном детињству, од неколико елемената. Прошавши цео ратни пут до Берлина, отац је ослобађао и Београд.

Ако из тог рата могу остати некакве светле успомене, говорио је, остале су му о Србији. Касније је био директор великог научно-истраживачког института и тесно повезан са Југославијом.

Често је тамо одлазио и доносио ми књиге, које су на мене запањујуће деловале. Не разумејући ништа, бесконачно сам их „читала”. Доносио ми је плоче и касете југословенских музичара. Трпела сам подсмехе вршњака, који су тада слушали совјетске поп групе или „Битлсе” и друге рок-саставе, тешко набављене на црном тржишту.

Није им било јасно ко су „Бијело дугме”, „Индекси”, Ђорђе Марјановић, ни какво је задовољство слушати их.
Постојао је још један важан догађај за мене. Моји родитељи били су атеисти, али су гајили велико поштовање према „историјском и културном наслеђу”.

На једном од наших породичних путовања по православним светињама, дошли смо у Псковско-печерски манастир за време поноћне литургије. Имала сам осам–девет година и то је био мој први сусрет са православним богослужењем. Осетила сам да сам доспела у род(б)ину, да сам нашла своју духовну домовину: ванвременско пространство између Русије и Србије, и у Русији и у Србији.

Србија је мој живот

Први пут сам дошла у Србију 1987, што тада, из Совјетског Савеза, није било нимало једноставно. (…) У Србији сам пронашла љубав, топлину.

Био је то дуго очекивани сусрет са оним што сам знала и волела, сусрет са омиљеном земљом, народом, музиком, са старим блиским другачијим. Видела сам пред собом оно што је већ одавно постало моје.

Светлана Луганска и владика Јоаникије

Ствараоци, дела. Од српских стваралаца посебно волим и најдубље доживљавам Иву Андрића, Уроша Предића, преподобног Јустина Поповића и све оне које сам већ поменула.

Са радошћу сам почела да преводим дело владике Николаја, митрополита Амфилохија, епископа Атанасија Јевтића и других изванредних богослова. То је посебно поглавље у мом животу, када сам налазила одговоре на мени важна питања.
Код српских аутора проналазим драгоцену проницљивост, искреност, трагизам и веселост, спој неспојивог, потпуно „сламање срца”.

Понекад помислим да морам испочетка. Усуђујем се кажем да разумем српску душу. Сваки крај, чак и град, има своју особеност. Понекад осећам, међутим, да ништа не разумем и да треба да почнем све из почетка.

У мојим очима Срби су потпуно јеванђељски народ. По жртви, саосећању, добродушности, отворености, великодушности.
Српске мане? Не волим да критикујем Србе. Ретко то чиним, и то искључиво са онима који их воле, разумеју и не злоупотребљавају ту критику.

Чиним тако поготову стога што негативни пропагандни стереотипи о Србима, из деведесетих, још постоје у западним медијима.

Дешава се да прекоравам Србе због тога што претерано верују, што не желе да виде очигледно зло које им прети, што заборављају зло које им је нането. То јесте јеванђељска црта, али постаје извор проблема онда кад прелази границу разума.

Ослушкивање камења

Као и са Русијом, пријатеље које желим да упознам са Србијом узмем за руку и водим. Наглашавам да Србију чине њени људи, пре свега, и да овде вреди долазити надасве због њих. Много је у свету лепота, али таквог народа нема нигде. Весео, топао, херојски, народ-дете, у јеванђељском смислу („ако не будете као деца, нећете ући у Царство небеско”).

Причињава ми велику радост када моји пријатељи које упознајем са земљом, прихвате срцем њен народ. Морам да споменем младу новинарку Лидију Кошкину. После повратка из Београда написала је сјајан текст, у којем стоји: „Док сам шетала по Београду, око мене је урлало камење. А ја сам му једноставно принела микрофон.” А неко просто види сиве улице и не разуме шта ту може да се воли?

Српска нарав

Код Срба бих променила, вероватно, однос према домаћим животињама. Шалу на страну, променила бих претерану самокритичност. „Код нас је горе него било где.”

„Срби нису ни за шта.” Мислим да је то плод пропаганде током последњих ратова и светске агресије против Срба, плод планског усађивања осећаја кривице.

Боли ме кад слушам како Срби увек и у свему себе критикују и себе сматрају извором свих несрећа. Срби треба да буду критичнији и према њиховој руској браћи.

Мост и обале

Да, тако је испало, живот је од мене направио мост између српске и руске културе и вере. Нисам задала себи такав задатак. Једноставно сам радила оно што нисам могла да не радим.

Покретала ме је љубав и жеља за већим знањем и разумевањем, да делим знање са ближњима.
Мост, при том, добија много више него што сам могла да замислим. Често слушам речи захвалности за „мајчинску љубав” према српском народу. Потпуно неочекивано и потресно ми је било добијање Ордена Светог Саве.
А да ли обале разумеју мост? Како када. Чини ми се да српска обала више разуме и саосећа.
Ниједном се нисам поколебала ни покајала што сам кренула овим путем и овоме посветила свој живот. То не значи да није било критичних тренутака и да није било жеље да на мосту направим караулу.

Београд, мој блиски пријатељ

Враћам се у Београд зато што га много волим, као блиског пријатеља, као живо биће. Кад сам први пут дошла, 1987, био је почетак прелома и у Југославији, у мојој земљи, у мом животу.

Шетала сам по граду и присећала се свега што сам знала и читала о њему, оно што ме је радовало и јачало. Моје тачке у Београду су Топчидерска црква, црква Ружица, Руска црква, кеј, мостови, Дорћол, Калемегдан, Косанчићев венац.

Мој Београд је Београд Старог сајмишта, процветалих липа, изванредно лепих залазака сунца, старих кафана.

Непрепознавање зла

Бојим се да је безумни и охоли антропоцентризам довео модерног човека до краја. Малограђанштина је већ наступила и умногоме одређује дух нашег времена. Ради личне удобности, која је практично претворена у религију, човек се одриче истинских вредности.

Вулгарност и цинизам постају правило, а глобализам постаје синоним за вулгарност.
Мислим да немам право да износим велике закључке. Обрађујем своју малу њиву и мој хоризонт није толико велики. Позваћу се на једног од мојих омиљених руских филозофа Василија Розанова, који је говорио: „Механизам уништења европске цивилизације очитоваће се у паралисању ма каквог супротстављања злу.”

Без љубави и жртве нема ни живота ни човека, али стално срећем људе који жртвују себе ради других, из љубави према Цркви, Отаџбини, народу, човеку. А један стваралац, један саосећајан човек, у стању је да промени много

Људи Цркве

Да, моја књига „Људи српске цркве” имала је неочекивано велики успех.

Још више ме изненадило што су Срби замолили да се уради српска верзија књиге, која је у Београду изашла ове године под насловом „Духовни огањ српске цркве”.
Већина личности из књиге, мојих саговорника, била ми је добро позната од раније, па су то заправо били разговори са мени драгим људима.

Имала сам задатак да направим разговоре тако да се руском читаоцу открије историја непрекидног мучеништва српског народа и Српске цркве, да књига не буде водич за ходочаснике, него да се кроз жив разговор одрази права историја народа и земље, и да би неке наше непотребно строге судије преиспитале своје ставове. Наш човек не зна довољно о Србији и Србима, чак ни они који се доселе овде да живе

Боготражитељство

Разликује ли се боготражитељски пут код Срба и код Руса? У Русији је све више суздржано, строго, одсечно, а у Србији је непосредно, живо, отворено. Мислим да је Флоровски рекао да се Руси спасавају молитвом, а Срби спремношћу да дају живот за веру.

Места на која се увек враћам

Поленово и Таруса, рекох, места су драга мом срцу, најомиљенија места у Русији. Затим Цетињски манастир, Београд. Будва – она које се сећам од пре тридесет година, заузима посебно место у мом животу и боли ме кад видим у шта су је сада претворили.

Волим језера, реке, нарочито море. Али, гледајући лепоту мора, не могу да га не гледам очима Голооточана, а планине очима оних бачених у јаме. За мене је то лепота која лечи и лепота која рањава.

Као и читање, путовање је стваралачки процес. Путовања морају да мењају путника. Неки предео, град, земљу најбоље осетим када путујем сама или са неким ко ми је близак по духу. Што више шетати, гледати, причати са људима, питати.

Албум унутрашњих слика

Имам цео албум унутрашњих слика: слику пуног месеца на балканском небу, слике небеских драма при заласку сунца, лица драгих људи, разговоре уз шољицу кафе, много омиљених мелодија, мирис мора, процветалих липа, кише и снега, куваног вина по хладном дану.

Волим да поклањам икону Светог Петра Цетињског, Тројеручицу, Јасеновачке Новомученике, Симеона Мироточивог, магнет са обрисом омиљених градова, которске и београдске мачке, нешто особено и необично.

Моја музика

Чајковски, Рахмањинов, Шопен, Верди, Мусоргски, грчка народна музика, српска и италијанска музика, шпанска зарзуела, ту су и рок и популарна музика.

Извор: Национална ревија

2 КОМЕНТАРИ

  1. 6
    0

    Човек жена. Познајем њену истину, и хвала редакцији што уме и зна. Да потресе човека.

    Пробуждение

    Мечты, мечты,
    Где ваша сладость?
    Где ты, где ты,
    Ночная радость?
    Исчезнул он,
    Веселыи́ сон,
    И одинокии́
    Во тьме глубокои́
    Я пробужден.
    Кругом постели
    Немая ночь.
    Вмиг охлладели,
    Вмиг улетели
    Толпою прочь
    Любви мечтанья.
    Еще полна
    Душа желанья
    И ловит сна
    Воспоминанья.
    Любовь, любовь,
    Внемли моленья:
    Пошли мне вновь
    Свои виденья,
    И поутру,
    Вновь упоенныи́,
    Пускаи́ умру
    Непробужденныи́.
    – А С Пушкин.

ПОСТАВИ ОДГОВОР:

Please enter your comment!
Please enter your name here