Свет без позоришта је свет дезинфикован од себе самог

Многи се слажу да је у околностима у којима живимо већ месецима, у такозваној новој нормалности (израз који многе иритира), највише погођена култура. Отказивање или одлагање многих манифестација и немогућност да се наступа пред бројнијом публиком, укратко култура на кашичицу, навела је многе да се јавно запитају да ли је боравак у позоришној или концертној дворани опаснији од боравка у јавном превозу, супермаркету или кафани. Да не говоримо и о општијим питањима – осећању да нам је неко украо живот, отео слободу, док у недостатку јасних чињеница цветају теорије завере… У серији разговора преносимо шта о свему овоме кажу уметници и посленици културе.

Посматрам како се свет драматично мења. Остаци старог света још су ту, као памћење на некадашњи живот. Оптимистично је мислити да је поремећај света пролазан, да је све што је вирус донео, нешто попут ружног сна из којег се будимо, бришемо зној ужаса, сан бележимо (ако волимо да анализирамо снове, поруке из подсвести), или га потискујемо и заборављамо, настављамо живот као да сна није ни било.

Овако за „Политику” редитељка Татјана Мандић Ригонат беседи о „новој нормалности”.

– Али болест света је дубока и није последица вируса. Болест света је последица свега што је арогантни, деструктивни, похлепни човек учинио природи, планети, другим људима, свему што можемо да подведемо под појам заједничке добробити. Вирус је само допринео да се све јасније види и осети. Вирус је апсолутно разбио на парампарчад морбидну неолибералну парадигму која доминира од осамдесетих година, њене пратеће наративе и профитабилне илузије. Као у Гогољевој гротески „Ревизор”, поскидао је маске државама, политичарима, режимима, и поручио: не кривите мене ако вам је лице ружно – каже Татјана Мандић Ригонат.

– Откад је вирус ступио на светску позорницу, конструише се нова нормалност као калуп за тесне ципеле у којима је тешко ходати, а камоли трчати. Одвратна је то синтагма, манипулативна језичка мимикрија за ненормални живот и тихо покоравање тој новој ненормалности. Ако је вирус креација природе, вирус реалност је апсолутна креација човека. Политичка, економска, медијска обрада вируса закувала је пандемонијум страха. Страха од болести и страха од живота. Страха од губитка посла, глади, могућих будућности нових облика репресије, друштава контроле, света у коме ће богати бити још богатији, сиромашни још сиромашнији, а беда тумачена као последица вируса и последица борбе за здравље.

Наша саговорница каже да не зна да ли живимо дистопију или је вирус њена увертира, нешто попут тренинга за још дубља посрнућа од оних пре појаве пандемије, али зна да су романи „Глад” Кнута Хамсуна, „Животињска фарма” и „Хиљаду деветсто осамдесет четврта” Џорџа Орвела, „Куга” Албера Камија, прича „Маска црвене смрти” Едгара Алана Поа, „Декамерон” Ђовани Бокача, остварена фикција, фикција која живи у реалности. Читати ова дела поново или први пут је као учити из буквара за дистопијско описмењавање. И не чуди је, додаје, што им је читаност порасла. Људи имају потребу да разумеју шта се догодило и како је могуће да су казаљке живота каквим су живели сада заглављене у вирус симулакруму – констатује она.

– Затворена позоришта за мене су метафора затвореног света. Света који ћути о себи. Света празнине. Откад постоји, позориште је место на коме се друштво преиспитује. Оно је и савест и подсвест заједнице. Гледалиште је много више од збира појединаца који у њему седе. Позориште је храм уметности и институција демократије! Место дијалога! Место на коме се пропитује свет и човек. Ватромет маште, мисли, чулности, расправа о суштинским питањима егзистенције. Место креативног човека. Ерос постојања! Место блискости и лепоте – каже Татјана Мандић Ригонат.

– Позориште је све супротно од онога што вирус реалност јесте. Свет без позоришта је свет дезинфикован од себе самог, као нека ментална дезо-баријера. То је живот дезинфикован од питања ко, где, шта, када, како и зашто, од мишљења о свету, човеку и друштву, о узроцима и последицама. Живот позоришта, као и свега што има везе са окупљањем ради дељења уметничких садржаја или забаве, данас диктира пандемијска крива, пикови и таласи, одлуке које доноси кризни штаб и влада. Тог 11. марта, позоришта су прва затворена, да би у септембру и октобру ухватила ваздух и мало продисала. У септембру се догодила премијера „Дабогда те мајка родила”, представе која је отказана 11. марта, два дана пре премијере. Октобар је био месец играња „Балканског шпијуна”, „Шупљег камена” – истиче она.

Аплаузе које је чула, како наводи наша саговорница, на представама у вирус реалности, кад публика аплаудира глумцима, а глумци публици, доживела је као заједничко препознавање у снажној потреби да живимо као људи, а не зомбији. Све што позориште јесте, њој недостаје. У једном великом стану држи пробе „Венере у крзну” Дејвида Ајвса, са Катарином Марковић и Милутином Милошевићем. Кућна позоришна герила. Пре пробе стан ориба, дезинфикује све површине, и то је фитнес. Премијеру планирају за крај јануара. Не може, наглашава, а да се горко не насмеје док изговара реч планирају.

Шта се данас може планирати, а да није само од данас до сутра, пита се Татјана Мандић Ригонат и уједно одговара:

– Од јутра до вечери. Али како живети без замишљања будућности? Ми замишљамо да се премијера догоди у јануару. Представу ћемо играти на сцени УК „Вук”. За мене су те пробе бекство од тескобе. Илузија слободе или нешто попут Хамлетове љуске од ораха: „О боже, могао бих да будем затворен у љуску од ораха и да себе сматрам краљем бескрајног простора, само кад не бих имао ружне снове.” Наду за могући излаз из дистопијског сценарија, налазим у људима који несебично дају све од себе у разним областима живота и својих професија, који знају шта значи солидарност.

Данас су то, коментарише наша саговорница, хиљаде анонимних медицинских радника. Наду дају мислећи људи који не пристају на то да је пандемија исто што и суспензија критичког мишљења и права на преиспитивања свега. Живот се пробија и кроз врцави дух, хумор који узима меру овом времену. Права муза комедије је она испод чије се маске смеха сливају сузе, писао је Гогољ.

– Девет месеци живота у трпном стању, ситуацији чекања да се вирус драма заврши, психички исцрпљује. Због загађености ваздуха, стан сам испунила саксијама индијанског пера које ноћу производи кисеоник. О загађењу се не прича довољно. Све животно важне теме потопио је вирус и постао изговор и параван за свакојаке облике јавашлука. Кризни штаб нам не каже: носите маске због вируса, али и због загађеног ваздуха! Удишемо отрове, а то је смрт на одложено. Ако вирус не можемо да позовемо на одговорност, троваче ваздуха можемо и морамо – закључује редитељка.

(Политика)

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: