ИН4С

ИН4С портал

Свечана академија поводом 200 година од Његошевог рођења

1 min read

kult-njegosСкромније него што заслужује и скромније него што смо дужни, због околности које не зависе од нас, обележавамо двестогодишњицу од рођења великог српског песника Петра Другог Петровића Његоша. Њему су дужни и сви који говоре српским језиком ма како се он данас на разним странама звао. Дух САНУ је велики онолико колико је велика част што је Његош био један од њених првих чланова у време кад се она зачела као Друштво српске словесности. Његово дело је жива и немерљива вредност у коме овај век и будући ако их буде, има шта да тражи и да учи – рекао је у среду председник САНУ Никола Хајдин, отварајући свечану академију „Два века Његоша“.

У свечаној сали Академије окупљенима су се обратили академици Матија Бећковић и Светозар Кољевић, и дописни члан Миро Вуксановић.

Своју надахнуту беседу „Служба Пустињаку цетињском“ Бећковић је започео речима да се САНУ клања Његошу, „небоземном стубу не само Академије него и српске словесности, свести и савести“.

– Као што је настанак свега што постоји српски народ објаснио Светим Савом, тако је све најлепше и најдубље што је рекао, потписао Његошевом руком и изговорио његовим устима. Трагични јунак косовске мисли себе је поистоветио и обукао онако како је замишљао непредатог преткосовског витеза. Он је креатор капе и раскошне ношње коју пре њега није носио нико. После њега та ношња је постала народна, а од народа мало је ко имао и могао набавити. Он је стварао и тај народ који више не зна ни шта ће с њим ни шта би без њега. Шачица народа „који је патио од необузданости“ и „није познавао никакве власти над собом“ опевао је као „главе изабране“, „момке дивне исто ко звијезде“, „покољење за пјесму створено“. „Васкрсења не бива без смрти“, али има смрти без васкрсења. Позивао је „на борбу непрестану“ и певао „нека буде што бити не може“, а такве борбе нема и не може бити без непоколебљиве вере и наде. „Надање је наше закопано/ На Косову у једну гробницу“ и ту би и остало да се надање може закопати и та битка би била изгубљена да се могла изгубити – рекао је Бећковић.

Његош је, по Бећковићевим речима, живео „за границом просвештенога свијета“ али „није за границом неба које је од свих подједнако удаљено“, те да је „камена пустиња била далеко од великих културних центара, али ти центри Париз, Беч, Петроград, нису од цетињске пустиње били ближи звездама“. – Реч Луча микрокозма пре њега се није чула, а да је човек луча микрокозма, мала васиона или васиона у малом, први пут је његовом руком записана на раскошном наречју његовог родног и убогог краја. То наречје није било препрека да га читају и разумеју сви, као да се у њему крило и сачувало само данце и праоснова језика – рекао је Бећковић.

Једнако надахнута беседа „Његошева два века мука, на оба света“, која је измамила и једнако буран аплауз публике, чула се и од Вуксановића.

– Док се спремао да у једном залету спева „Лучу микрокозму“, кидисали су да ситне зађевице решава, да претучене штити, да породице убијених смирује, да трговцима издаје дозволе, да одређује међаше на имањима, да разводи неверне бракове, да прима турске претње, да слуша лелек и кукњаву, да шаље писма с адресом: „Ђе буде!“ Одлазио је с Цетиња често. Ишао у Трст, Венецију, Беч, у руски царски град. Облетао и пред границама чекао да га приме. Тражио помоћ у новцу и међу неписмене Црногорце донео штампарију. Њено олово је касније у пушчана зрна претопљено, у Омер-пашиној години. С путовања се најзаобилазнијим окукама враћао. Да што дуже остане. Да што касније у невоље дође. Да гледа што нема, а да чини како мора. Узалудно је донео билијар, озидао Биљарду. Мало је ко од поданика за његове новости и спевове марио. Било је одвише пречих послова – рекао је Вуксановић.

Чуло се, затим, како су Његоша хтели да отрују, спремали му заседе и ковали завере, да је помишљао да побегне у бечки или сличан свет, сањао о одласку у Париз, у самици учио језике, како је писао да му је тесно „одсвукуд“ и говорио да му је душа дошла „у коталац“…

  • Морао је „служити отачаству“, призивати десетерац, гусле, витезове, Косово и прах Оца Србије. Његову је сабљу купио и стихом окитио. Тако Карађорђа славио, јер је „бич тирјанах“, јер „варварске ланце сруши“. Срби су о Његошу мислили да је слободан, а он је више од свега сањао светлост и слободу – рекао је Вуксановић.

Академик Кољевић говорио је о Његошевом надахнућу „бесудном земљом“, о његовим личним доживљајима који су му у „бесудним“ временима били стваралачки изазови у „Горском вијенцу“ и, нарочито, у „Лажном цару Шћепану Малом“.

Подјелите текст путем:



Придружите нам се на Вајберу и Телеграму:

     

1 thought on “Свечана академија поводом 200 година од Његошевог рођења

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *