Sve prođe, pa i doživotna
Žarko Laušević
Proslavljeni glumac Žarko Laušević ponovo stiže pred svoju publiku i kao pisac, sa knjigom o kojoj će večeras u 19 časova na sceni Akademije 28, prvoj pozornici na kojoj je Žarko zaigrao u životu, govoriti glumac Goran Šušljik, producent „Korena“, koji su Lauševića na velika vrata vratili na male ekrane, scenarista te serije Đorđe Milosavljević, novinari Manojlo Vukotić i Radmila Stanković.
Posle nezapamćenog uspjeha književnog prvijenca „Godina prođe, dan nikad“ u izdanju „Novosti“, te „Druge knjige“, od 21. decembra u knjižarama i na kioscima naći će se i ova, treća knjiga, „Sve prođe, pa i doživotna“, i ovog puta u izdanju kuće „Hipatija“.
Pisac Laušević se još jednom predstavlja kao autor uzbudljivog dramatičnog štiva koje spada u vrhunske zapise dnevničke literature, a potresne ispovedne beleške ispisao je kao osuđenik broj 28375 koga pogrdno zovu Glumac, koji već 30 meseci leži u zatvoru Zabela, pišu „Novosti“
Na stranicama nove knjige Žarka Lauševića nalazimo bespoštedno strogo vođene i dosledno bilježene razgovore sa samim sobom – navodi u predgovoru književnica i rediteljka Vida Ognjenović.
Te Lauševićeve, do surovosti precizne vivisekcije sopstvene pozicije u dosuđenoj krivici, autentičnom misaonom oštrinom i smjelim zahvatima u samo srce činjenica, čine ovu knjigu izuzetnom.
Njena snaga je u tome što je bez bolećivosti, što ne zamagljuje, ne mami sažaljenje, ne pozira, već razotkriva i ne uzmiče pred suočavanjem.
Zbog tog sasvim neobičnog autorskog stava, ova bi dnevnička knjiga, vjerujem, prošla i najstroži izbor za listu vrhunskih u svojoj književnoj vrsti… U dnevnik je upisao koliko mu je značio telegram Mire Stupice kojim mu čestita novu 1997. godinu, ali i žal što ga nisu pustili na sahranu dobrom i prisnom starom prijatelju, glumcu Pepiju Lakoviću, koga je od milošte zvao „oco“…
Grijesi i iskupljenja
I nakon treće knjige ovog dokumenta o duši ostajem zatečen svojim bolom, svojim pitanjima i nemanjem odgovora – navodi glumac Goran Šušljik. –
Ovo je nahrabrija i najljudskija knjiga koju sam čitao, a malo toga mogu da kažem o njoj. Ona govori i u moje ime. Vjerujem i u ime mnogih, koji otkrivajući tuđu sudbinu, gorke i tragične taloge iskustva, kako bi rekao Kiš, u stvari otkrivaju sebe, svoje grijehe i svoja moguća iskupljenja.
U spasavanju jednog gavrana, polomljenog krila, tražim i svoje vlastito. Sve što život može da sadrži, sadrže i knjige koje je živio i napisao Žarko Laušević.
Anonimonom, Kosovcu
Imate li vi neki greh ili ste bez greha, braćo, šta je ono Hristos po prašini pisao. Ko zna kako biste vi reagovali u njegovoj koži! Gledajte Lauševića u Korenima, njegov je dar večan i on je glumac, glumi Aćima Katića kao što je Obilića, nakon toliko vremena pauze…jeste glumio u toj nesrećnoj predstavi o Svetom Savi i ispaštao je zbog toga u tom vremenu straha. Pa danas su tenzije u CG iste kao tada, samo što nema ratova. Tu predstavu je napisao Siniša Kovačević pa se pokajao, ljudi imaju neke grehe mladosti svoje…tom Kovačeviću su pretili da će ga mrak pojesti pa ga je spasio Dragoslav Bokan. Treba li ljudi sto puta da kažu – pogrešili smo, umetnici smo, videli smo tada to tako, oprosti nam Sveti Savo…najlakše je lepiti večne etikete ljudima…
@ tri_korne_penal,
Savetujem ti da ne prizivaš Božije ime uzalud.
Da, Siniša Kovačević se pokajao, i progovorio srpski. Ali na žalost, pukla mu je jagnjeća koža na nezgodno mesto, pa izvirio iz nje sorošoid Sergej Trifunović. U ovo stado si nesmotreno ubacio Dragoslava Bokana, možda će on da te tuži za uvredu časti.
A Lauševićeva jagnjeća koža se toliko ofucala, da iz nje ne viri samo Vida Ognjenović, no vire još mnoge sorošoidne karakondžule.
Šta znači prizivati uzalud ime Božije, ja sam samo rekao da ljudi imaju šansu da se poprave, da im ne možete nabijeti etikete zbog nečega što su nekada radili. Govorim i pišem po sećanju, nisam nikakv poznavalac srpske kulturne scene. Koliko se sećam da je Kovačević rekao u jednom intrvjuu da ga je Bokan, koji je tada bio u Belim orlovima preko svojih ljudi i svog autoriteta spasio da ga ne ubiju. Meni je svaka srpska glava koja se od nesrpstva okrene ka srpstvu u ova nesrećna vremena draga, kad sam video Ivana Gavrilovića pre par godina u Crkvi bilo mi je najpre čudno, a onda milo, nekad si pevao Dvesta na sat i zaluđivao omladinu, a sada si došao pameti i pomalo se uz Heruvimsku i Simbol vere smiruješ, još ako si decu doveo pa to je divota…vi ste možda imali sreću pa ste u srpstvu od malena, mnogima od nas je to bilo otkrovenje – tradicija, vera, istorija – učio si o nekom Knezu Lazaru, a onda shvatiš je on u rangu sa Svetim Nikolom. Daj Bože da se i Sergej, i brat mu i mnogi drugi otkače sa Soroševih i nakače na pravoslavne izvore smisla i postojanja. Sorošu se prilazi zbog uspeha, para i slave, a Svetome Savi isključivo radi duše i večnog života. Zamislite kad bi jedan Sergej preumio pa došao svetosavskoj pameti, kakav bi to udar na sataniste bio. Mnogo je lakše ući u srpstvo kroz odrastanje nego kao oformljen čovek, jer vučeš mnogo repova, tako da ja nikoga ne bih otpisivao. U ova vunena vremena svaka srpska glava, bilo postojana ili povraćena, je zlata vredna.
prođe i život tvoj nesrećni Lauše, ostaje disanje kao da si biljka a nijesi. upropastio svoj život braneći brata i sebe
@ Anonimni,
Ne braneći, nego ubijajući. Oko sebe.
Pušti ta njegova ubistva, neka se to zasebno posmatra.
Ali nije jasno čemu ta njegova želja da se proslavi i ufunja u Srbe i Crnogorce, sve skrnaveći Svetog Savu.
Valjda zato što ga je Vida Ognjenović savetovala u svojoj antisrpskoj radionici. Da svoju vivisekciju napravi do surovosti preciznu.