Све је план, све је плен
Мишо Вујовић
Пише: Мишо Вујовић
„Све је план, све је плен…“ — певуши човек велике гриве онако како само империја може да пева када јој се апетит и политичке околности поклопе. Блиски исток је по свој прилици испрвоцирани сукоб у коме је Хамасу допуштено да продре, и поред савршене одбране и мера безбедности, дубоку у унутрашњост кибуца – насеља у којима живе јеврејски повратници. Епилог је познат стотине хиљада страдалих палестинаца десетине хиљада зверски уморене деце.
Трампова најава да анектира Гренланд није политички ексцес нити карикатура једног егоцентричног председника, већ логичан наставак једне дуге и добро документоване праксе. То је тренутак у којем је неоимперијализам, по први пут без стида, изашао из дипломатског речника и постао званична понуда.
Јер ништа ту није почело данас. Још шездесетих година прошлог века, САД су, хладно и систематски,развиле модел управљања светом који није захтевао класичне колоније. Уместо тога, отваране су кризе. Уместо председника — генерали, уместо демократских влада војне хунте. Уместо помоћи — кредити, санкције и „саветници“. Јужна и Централна Америка постале су лабораторија те нове доктрине: преврати као увод, грађански ратови као амбијент, а мировни преговори као завршна продаја оружја.
САД су у тим сценаријима играле све улоге: инспиратора, режисера, понекад и глумца у првом плану, а на крају и миротворца — оног који гаси пожар који је сам запалио, али уз рачун који стиже касније. Тај модел није био изузетак, већ извозна стратегија. Нова врста економије у којој је рат роба, а криза тржиште.
Венецуела је један од најчистијих примера тог механизма. Земља огромних резерви нафте, али и трајне нестабилности. Демонизовани лидери, санкције као економска омча, унутрашње поделе подгреване споља, а све под заставом демократије. Венецуела није проблем зато што је нестабилна; она је нестабилна зато што је проблем — јер има ресурсе које не жели да преда под диктатом. Зато је стално „на ивици“, увек „пред сломом“, увек кандидат за нову интервенцију, формалну или неформалну.
Трампова прича о Гренланду само је груба, али искрена верзија исте логике. Оно што се раније паковало у фразе о људским правима и глобалној безбедности, сада се изговара директно: треба нам — јер можемо. Арктик, ретки метали, нове руте, геополитичка предност. Ништа лично, само посао. Империја је, чини се, престала да се претвара да је добротворна организација.
