Свануће

У дубокој општој ноћи,
коју једва оповргавају светиљке,
залутали налет ветра
увредио је ћутљиве улице
као уздрхтало предосећање грозног сванућа које тумара
запуштеним предграђима света.
Радознало загледан у таму
и престрашен претњом свитања,
доживео сам страховиту претпоставку Шопенхауера и Берклија,
који тврде да је свет делатност духа,
сан душа,
без основе, намере и просторности.
А како идеје
нису вечне као мермер,
већ бесмртне као шума или река,
раније учење
добило је у зору други облик,
а празноверје тог тренутка,
кад се светлост попут ладолежа пуже по зидовима таме,
преварило миразом
и нацртало овај каприцо:
Ако ствари немају материјалност
и ако је многољудни Буенос Ајрес
само сан
који сањају душе у заједничкој опчињености,
и на тренутак
када је његово биће у великој опасности,
а то је дрхтави тренутак сванућа,
кад мало њих сања свет
и само неколико ноћника чувају,
пепељасту и тек скицирану,
слику улица
коју ће касније са другима довршити.
Час када упорном сну о животу прети опасност
да се разбије,
час када би Богу било лако
да уништи своје дело!
Али опет се свет спасао.
Светлост просијава измишљајући прљаве боје
и са извесном грижом савести
што сам саучествовао у ускрснућу дана хитам кући,
безбојној и леденој,
обасјаној белом светлошћу,
док једна птица зауставља тишину
и док истрошена ноћ остаје у очима слепих.

Превела: Валентина Шекарић

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: