Сваког дана причам са странцима

У „Поварети“ – ваљда најбољој сторији Сима Матавуља – младић стасао за женидбу враћа се на родно острво након што је у аустријској морнарици одслужио вишегодишњи војни рок. И пита га отац, кратким реченицама: Колико си зарадио?, јеси ли видио доста земаља?, и можда људе црне? А син му одговара да јесте. Па и људе жуте!

Иза људи жутих ставља Матавуљ знак узвика!, јер се дуж наше обале знало за црнце прије неголи за жуте – људе из Азије.

Данас пак и у предсезони Азијати – колико их је само – хоће да загуше которска Врата од града из 1555, уједињени у туристичком пориву да фотографишу до у бескрај, не зато што је главни град Боке чудо за око, иако Котор то јесте, венго зато што су сви дошавши, без обзира одакле – по дијагнози фурешти.

По дефиницији је турист онај ко мисли да ће сутра кроз објектив боље да види властито данас, иако има и оних који су рад да нешто о географији у којој су – виде и увом. Мене само такви занимају. Просјечно сваког дана у години причам са странцима.

Истина, у бутиги са зеленим шкурима на херцегновском главном тргу саставим понекад и 15 зимских дана без живе иностране душе, али зато љети оперишем и са 15 странаца унутар кварта од уре.

У посљедњих 15 година колико у Књижари Со држим гвардију, разговарао сам са свим расама, оба доминантна пола, свим узрастима, многим психолошким профилима, с припадницима ниже, средње и високе средње класе, с људима који вјерују да је немогуће некоме забранити да сакупља кишницу – до оних који не вјерују да се сваке године у Јерусалиму на Велику суботу ни из чега појављује Свети огањ.

Како сте знали да сам странкиња? – питала ме једном Европљанка коју сам, као камелеон, осмотрио само лијевим оком, док ми је десно било на линији са Лагуном. А питала ме то јер сам је у секунди поздравио на енглеском.

Како објаснити речену врсту приморске специјализације?, да зарад што боље комуникације разврстава људе на групе и специје, у гостољубивој тежњи да им се свима, у границама морала и етике, нађе на страни.

Да бих објаснио ову вјештину вратићу се у студентске дане, када ми је у Београду црнкиња Џејни, пријатељица из Танзаније, причала како се на њу љутила родбина свакипут кад су је по Дар ес Саламу, тадашњем, главном граду – видјели како хода „по европски“. Неудате Африканке, наиме, заводе док ходају, а Џејни то чинила није, него је само ходала, без имало грациозности. Као Европљанка каква!

Петнаест година питам људе исто што је Матавуљевог јунака питао отац, с тим што сам знак питања прилагодио времену. Колико дугујеш банци? Ако си дошао до Боке Которске, колико си још видио земаља? А шта ако ти зет буде црнац и син каже судбоносно да Азијату? Да ли пратиш партију шаха на глобалној табли? Које су земље твојој пријатељице? Вјерујеш ли у Бога? Што мислиш о 11. септембру? Какво је твоје мишљење о глобалном загријевању? Имаш ли дјецу? Вјерујеш ли у здравство? Школство? Судство? Мислиш ли да колико сутра могу да ти забране употребу кишнице? Срећан ли си?

И јесу срећни, ти странци с којима сваки дан разговарам, јер су допутовали, па су отуд и пуни адреналина. Увијек они открију о себи мање неголи што чују од домородаца. Откако је Монтенегро посадио са Натоом прву тикву – у праву је Слободан Антонић, свеједно што промишља о Србији – ми и странци више нисмо у тржишном односу госта и домаћина, инвеститора и инвестираног. Не. Откако су наши потомци одлетјели с правим дипломама а остали они с плаћеним, странци су постали класни нам непријатељи. Јер смо колонија. А у колонији је наивно понашати се гостољубиво. Сваки колонијални странац – подвлачи Антонић – који је из нације колонизатора, тлачитељ је. Колонизовани не виде да високу зараду колонизатора плаћају производњом властите биједе – причам љубазно странцима сваког дана.

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: