Насловна Издвојено Сваког дана причам са странцима

Сваког дана причам са странцима

2
ПОДИЈЕЛИ
Бока Которска, детаљ (Фото: Н. М.)

У „Поварети“ – ваљда најбољој сторији Сима Матавуља – младић стасао за женидбу враћа се на родно острво након што је у аустријској морнарици одслужио вишегодишњи војни рок. И пита га отац, кратким реченицама: Колико си зарадио?, јеси ли видио доста земаља?, и можда људе црне? А син му одговара да јесте. Па и људе жуте!

Иза људи жутих ставља Матавуљ знак узвика!, јер се дуж наше обале знало за црнце прије неголи за жуте – људе из Азије.

Данас пак и у предсезони Азијати – колико их је само – хоће да загуше которска Врата од града из 1555, уједињени у туристичком пориву да фотографишу до у бескрај, не зато што је главни град Боке чудо за око, иако Котор то јесте, венго зато што су сви дошавши, без обзира одакле – по дијагнози фурешти.

По дефиницији је турист онај ко мисли да ће сутра кроз објектив боље да види властито данас, иако има и оних који су рад да нешто о географији у којој су – виде и увом. Мене само такви занимају. Просјечно сваког дана у години причам са странцима.

Истина, у бутиги са зеленим шкурима на херцегновском главном тргу саставим понекад и 15 зимских дана без живе иностране душе, али зато љети оперишем и са 15 странаца унутар кварта од уре.

У посљедњих 15 година колико у Књижари Со држим гвардију, разговарао сам са свим расама, оба доминантна пола, свим узрастима, многим психолошким профилима, с припадницима ниже, средње и високе средње класе, с људима који вјерују да је немогуће некоме забранити да сакупља кишницу – до оних који не вјерују да се сваке године у Јерусалиму на Велику суботу ни из чега појављује Свети огањ.

Како сте знали да сам странкиња? – питала ме једном Европљанка коју сам, као камелеон, осмотрио само лијевим оком, док ми је десно било на линији са Лагуном. А питала ме то јер сам је у секунди поздравио на енглеском.

Како објаснити речену врсту приморске специјализације?, да зарад што боље комуникације разврстава људе на групе и специје, у гостољубивој тежњи да им се свима, у границама морала и етике, нађе на страни.

Да бих објаснио ову вјештину вратићу се у студентске дане, када ми је у Београду црнкиња Џејни, пријатељица из Танзаније, причала како се на њу љутила родбина свакипут кад су је по Дар ес Саламу, тадашњем, главном граду – видјели како хода „по европски“. Неудате Африканке, наиме, заводе док ходају, а Џејни то чинила није, него је само ходала, без имало грациозности. Као Европљанка каква!

Петнаест година питам људе исто што је Матавуљевог јунака питао отац, с тим што сам знак питања прилагодио времену. Колико дугујеш банци? Ако си дошао до Боке Которске, колико си још видио земаља? А шта ако ти зет буде црнац и син каже судбоносно да Азијату? Да ли пратиш партију шаха на глобалној табли? Које су земље твојој пријатељице? Вјерујеш ли у Бога? Што мислиш о 11. септембру? Какво је твоје мишљење о глобалном загријевању? Имаш ли дјецу? Вјерујеш ли у здравство? Школство? Судство? Мислиш ли да колико сутра могу да ти забране употребу кишнице? Срећан ли си?

И јесу срећни, ти странци с којима сваки дан разговарам, јер су допутовали, па су отуд и пуни адреналина. Увијек они открију о себи мање неголи што чују од домородаца. Откако је Монтенегро посадио са Натоом прву тикву – у праву је Слободан Антонић, свеједно што промишља о Србији – ми и странци више нисмо у тржишном односу госта и домаћина, инвеститора и инвестираног. Не. Откако су наши потомци одлетјели с правим дипломама а остали они с плаћеним, странци су постали класни нам непријатељи. Јер смо колонија. А у колонији је наивно понашати се гостољубиво. Сваки колонијални странац – подвлачи Антонић – који је из нације колонизатора, тлачитељ је. Колонизовани не виде да високу зараду колонизатора плаћају производњом властите биједе – причам љубазно странцима сваког дана.

2 КОМЕНТАРИ

  1. 5
    0

    А у колонији је наивно понашати се гостољубиво. Сваки колонијални странац – подвлачи Антонић – који је из нације колонизатора, тлачитељ је. Колонизовани не виде да високу зараду колонизатора плаћају производњом властите биједе – причам љубазно странцима сваког дана.
    Pricja to je i najbolje,mada oni zive u takvoj jenoj koloniji , ako dolaze sa Zapada,mozad oni to razumiju bolje, mada su se rodili sa time ,tako da im treba otvarati oci,koliko god to izgleda smijesno.Nasima ne treba pricati,nasima treba samo havliti ovu vlast, i to sve odreda,mozda se tada uplase za svoje pozicije koje su stekli u vlasti Mila Djuknovica ,od lokalnog zbira do zaposlenja na nekoj rampi, kojoj to je vec druga prica,jer nije jednako biti na nekoj lokalnoj ili glavnoj rampi ,i one su gadirane,mada ima i lanaca ,na ulazima na palze i pakrkinge,do onih na GRANICI,gdje se opet trazi veci stepen odanosti od deklarativnog izjasnjavanja i glasanja za VLAST!

    • 3
      0

      I oni to znaju poštovani Nikola, znaju vrlo dobro u kom su svojstvu ovde, i znaju ko je povlašćen a ko podređen. Kao kad je ubijen Bris Taton, za ubistvo je osuđeno desetak njih, kao u „Orijent ekspresu“ Agate Kristi, gde su svi putnici zajedno bili ubice, a kod nas je nebitno da li je nehotice pao ili bio gurnut od desetorice u isto vreme. Znaju vrlo dobro da su isti proizvodi ovde losijeg kvaliteta nego tamo, i znaju da je njima u interesu da nam prodaju laznu Nutelu i lazni Ariel, i znaju da njihove banke i korporacije crpe zivotne sokove odavde. Oni instinktivno osecaju da su svi ratovi, razaranje zemalja u cilju da oni imaju jeftin puter i blagostanje, zato ne protestuju nikad, ili gotovo nikad. Stoga nema potrebe biti ljubazan!

ПОСТАВИ ОДГОВОР:

Please enter your comment!
Please enter your name here