ИН4С

ИН4С портал

Свако зло има свој наставак

1 min read
У 108. „Колу” Српске књижевне задруге, објављен је роман Лабуда Драгића (1954), приповедача и романсијера, под насловом „Кукавичја пилад”. У предговору књиге, проф. др Душко Бабић каже да роман „Кукавичја пилад” сврстава Драгића „међу најзначајније ствараоце српске прозе у последњих неколико деценија”.

Народу, који је тако високо поставио моралне норме, и у свом песништву јасно исказао да има свест о томе, не може се свакодневно претити „европским вредностима”.

У 108. „Колу” Српске књижевне задруге, објављен је роман Лабуда Драгића (1954), приповедача и романсијера, под насловом „Кукавичја пилад”. У предговору књиге, проф. др Душко Бабић каже да роман „Кукавичја пилад” сврстава Драгића „међу најзначајније ствараоце српске прозе у последњих неколико деценија”.

„Кукавичја пилад”, својеврсни је наставак вашег романа „Крв и вода”. Шта им је заједничко?

Време, атмосфера, географски простор, језик и епске наслаге у свести јунака, иста језичка енергија, присуство једног минулог времена транспоновано у снагу језика, енергију приче и све оно што причу чини трајно непролазном, као невидљиво биће ствари и догађаја. Језик памти све, а писац дешифрује оно што је у језику и често је у улози тумача давно заборављених снова, као у оној библијској причи о пророку Данијелу.

Радња романа догађа се у Црној Гори, током, и непосредно после, Великог рата. Иако користите историјске чињенице – стварност, заправо, градите имагинацијом?

Често су стварност и имагинација комплементарне, понекад два лица истога, па стварност потпомаже имагинацију, као што ова утемељује стварности. Често је то двоје нераздељиво. Но, књижевни текст има своју аутономију и кад се у њега дубље уђе он се развија и траје према аутономним законитостима.

Самозатирање Црне Горе почело је, дакле, одмах после Великог рата. Шта се то догодило са српским народом у Црној Гори?

Можда и раније, а онда је у разним историјским фазама, тај самоубилачки нагон добијао на убрзању, на некој изопаченој неуравнотежености. Са народом се није у суштини догодило ништа, упркос упорном раду на његовој преправци и демонтажи. Ипак, он остаје оно што је одувек и био у оној критичној већини. Међутим, самозванци, који се наметну томе народу, представљајући му се као тумачи његове воље, а све успут свиђајући своја посла, и у своју торбу трпајући, могу да направе велики раздор и непроцењиву штету, па чак и непоправљиво зло. Управо се то догодило последњих деценија у Црној Гори. На сцени су харлекини, пајаци и кловнови који театрално узвикују: Црна Гора је спасена! Замислите! То су савремени лажицари и кнезови таме. Један од тих је био и први (а и последњи) црногорски краљ. Нарочито у том кратком времену краљевања од четири-пет година.

Из „кукавичјег јајета”, излегла су се нова пилад, која праве црногорску нацију, измишљају нови језик и абецеду, нову цркву, нову историју. Хоће да буду нешто друго од очева и ђедова?

Као када се нека заједница инфицира кугом, а ова се не искорени, него се притаји извесно време и онда се поново јави оснажена свим злим дусима, разгоропађена првим знацима победе, лишена и разума и стида да би се наметнула као епохално решење. Свако зло има свој наставак. Ево, недавно смо могли чути актуелног Господара како је Црна Гора била на путу да „промени вјером и образом још у доба књаза Данила, него га укинуше у јеку реформи”. Ово може да изговори неко ко је лишен сваке представе о своме народу, и коме чиле везе са здравим разумом. За њега је то мењање одеће, пуко пресвлачење и ускакање у туђи дрес, како он вели, у нове „евроатлантске вредности”!Ваш роман је и ода мајци: Јаглика је оличење мучеништва и жртвовања, она је „чувар ватре у начетој кући”?

Она је персонификација женског племства у целом историјском трајању. Она је и Мајка Југовића, која разговара са синовљевом руком „устргнутом на пољу Косову” и Мајка Јевросима, која упућује највећи завет свом сину: „Немој сине говорити криво, ни по бабу ни по стричевима, већ по правди Бога истинога”. Народу, који је тако високо поставио моралне норме, и у свом песништву јасно исказао да има свест о томе, не може се свакодневно претити „европским вредностима”. Управо је обрнуто: Европа треба да учи на нашим вредностима. Није ли велики Гете указивао на то дивећи се српскоме епу. Наша јунакиња носи терет историје и све врлине које надрастају и оне из херојског доба древних Хелена. То су они анонимни јунаци који су својим трпљењем и саможртвовањем досегли најдубља умовања и богопознања. Они су природан изданак једног оскудног и трагичног поднебља који гледају на овај свет с висине своје патње и осамљености. Небројени су примери подвижништва у духу херојског доба античких народа које памти историја, а колико је тек оних анонимних који су со ове земље.

Насупрот овом анђеоском бићу, стоји Милутин – Мујо, оличење зла, несреће, „кукавичје пиле”, лупеж и разбојник?

„Слободан човек је неморалан пошто жели да у свему зависи од себе, а не од некакве традиције: у свим првобитним стањима људског рода „зао” значи толико колико и „индивидуалан” „слободан”, „самосвојан”, „ненавикнут”, „непредвидљив”, „неурачунљив” – каже Ниче. Башовић је човек тог првобитног стања људског рода који се изметнуо, истргао из патријархалне породице, па самим тим и племенског морала и вековима успостављених норми. Он за све има оправдање тиме што је одан краљу и показује несразмерну жељу да исправи „неправду” нанесену господару. Он има мноштво прототипова у скоријој историји, као и у нашем времену. На крају ће се искупити погибијом, и остати као пример „за уклин народу”.

Расрбљена Црна Гора одриче се и Његоша, сматрајући га геноцидним писцем?

Они који су се одрекли Његоша, одрекли су се самих себе. Постали су нешто друго, а то нешто друго је, извесно, само – ништа. Знатнијим делом свога бића конвертит је свестан да је постао ништа и жели да у том ништавилу има што веће друштво како би му било топлије.

Шта је од „чојства и јунаштва” остало у данашњој Црној Гори?

Понегде је остало све. Понегде ништа. Наћи ћете и сада породице које се нису огрешиле о темељна начела чојства садржана у оној поруци Мајке Јевросиме и целе наше епске и патријархалне традиције. Они су несавремене појаве, али управо у томе је њихова врлина и њихова историјска вредност. Они су ти оријентири и светионици у моралној помрчини наше савремености.

Подјелите текст путем:



Придружите нам се на Вајберу и Телеграму:

     

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *