Св. Иринеј Ћирић – светитељ ренесансне свестраности

Прошле недјеље је сабору српских светитеља канонизацијом прибројан Свети Иринеј Бачки, једна од најзначајнијих и најсвестраниих личности српске црквене историје ХХ вијека. Рођен у Сремским Карловима 1884. године у породици знаменитог српског првака Исидора Ћирића, потоњи тимочки и бачки епископ одраста уз идеале уједињења и ослобођења српског народа али и уз јасно сазнање о потреби да се српски народ за своју будућност избори културном борбом и црквеном свијешћу. Заиста, у родитељском дому, али и током свога школовања свети Иринеј је успио да умножи све своје бројне таленте. Био је истински полиглот који је врло детаљно познавао старогрчки, мађарски, руски, латински, њемачки и латински језик, а нарочито се истакао као изврстан зналац библијског јеврејског језика. Познавање класичних језика омогућавало му је да на српски језик преводи богослужбене текстове непосредно са грчког изворног текста а старозавјетне књиге са јеврејског језика. У историји српске теологије име еп. Иринеја Ћирића ће остати забиљежено као име првог Србина који је у Бечу одбранио у оно вријеме изузетно значајну а и данас релевантну дисертацију о Књизи пророка Авакума (Das Buch des Propheten Habakkuk – eine literarhistorische Studie.)

У својој полихисторској личности еп. Иринеј је носио и изузетан умјетничи дар: занимао се за црквено појање, нарочито за компаративне студије развоја византијског, новогрчког, румунског и српског црквеног појања. Такође, сачувано је неколико његових аутопортрета који свједоче не само сликарски таленат већ нам дају увид у унутрашњост ове импресивне личности. Свједочанства његових савременика дају нам слику посвећеног духовника и марљивог епископа, омиљеног код свештенства и пастве због своје господствене пријемчивости и дубине познавања Светог Писма и Предања.

Иако изузетно активан у међураним покушајима да се размумијевањем између хришћана покуша спријечити нови свјетски рат, епископ Иринеј остао је на челу своје епархије и када су Хортијеве трупе окупирале Бачку и започеле масовне злочине над српским становништвом. Његове покушаје да олакша живот својој пастви комунистичка власт али и потоња историографија приказивале су као колаборационизам, иако је једини мотив његовог дјеловања било епископско састрадавање и брига. Захваљујући њему бар 2800 дјеце и 180 мајки је спашено из мађарског логора у вароши Шарвар. Ипак, ни то није било довољно да му након рата опрости брига за сопствени народ. У много чему налик на митрополита Јоаникија Липовца, епископ Иринеј је унапријед био неподобан за нове власти. Њега, пак, нису стријељали непосредно (мада су једанпут управо исценирали „стријељање“ пред пријеким судом) већ посредно: након што је неколико пута испитиван, малтретиран и затваран у кућни притвор, каменован је приликом литије у Оџацима 1946. Упокојо се у Новом Саду 1955. године.