Сувенирски језик, може?

Ма колико ме мрзјело да пишем о темама о којима не вриједи писати – понекад се мора, не само због очекивања јавности и заузимања става, колико због актуелности тренутка и новинског контекста.

Елем, Црна Гора добила је међународни код за црногорски језик у оквиру ИСО међународног стандарда, чиме је Уједињени савјетодавни комитет за кодификацију језика, алал му вјера, са сједиштем у Конгресној библиотеци у Вашингтону усвојио замолницу Националне библиотеке Црне Горе за дефинисањем кода лингвистички непостојећег језика.

У пасусу изнад види се мој презир према ђаволу (који само ради свој посао), према лицемјерима који на туђем чулу укуса виде четири језика а на своме ни два, енглески и амерички, према квази-лингвистима, и политичарима са чијих језика не силазе лажи да су односи између САД и Србије најбољи у историји.

О стварима које онтолошки не постоје (стварно и у истини) – не вриједи мислити, говорити, ни писати. Но с обзиром да живимо у рашнираним и поквареним временима које би као такве дефинисали и политичари из супротстављених табора кад повуку линију или двије – онај ко игнорише стварност мора да сноси посљедице игнорисања стварности. Отприлике: као кад би човјек који се плаши да ће га забољети зуб или му пући слијепо цријево оде на оток удаљен од сваког љекара. Такав је мој игнорантски однос према Монтенегру.

Да је Србија 2006. спријечила црногорску референдумску крађу, била би иза рата (1999) силована опет јер када је некоме суђено да буде јебан гаће саме спадају. Са оном ствари – у, Београд је данас без изласка на море и без мора свога народа.

Да би Црна Гора с друге стране логике уопште постојала мора да доказује како је на свим фронтовима контра Србије – те попут официјелне Хрватске – идентитет заснива на ономе што није, а не што јесте (била?) – наша Спарта. То што међународно призната МНЕ данас има проблематичну химну (текст бy: издајник и ратни злочинац), заставу (wтф?), цркву (непризнату од ма које канонске православне аутокефалне) и лингвистички непостојећи језик – не омета вашингтонске и бриселске МНЕ-марионете да хранећи себе и своје фамилије једу месо сопственог рода.

Први писани захтјев за додјелу међународног кода за тзв. црногорски језик, Национална библиотека Црне Горе упутила је 2008, па су ти вапаји а не захтјеви, одбијани и одбијани, до овог красног моментина у историји у коме се чак и припадници оних заљубљеника у локално, који за себе држе да мисле на црногорском, дијеле између себе по томе да ли пишу двије нове графеме за гласове које стандардни језик с разлогом не биљежи.

Овако ћемо, Монтенегрини…

Опасно ћу се замјерити свима Србима, али ћу као филолог коме је официјелна Црна Гора дубоко завукла руку у џеп крађом зараде од мајсторског заната познавања тајни српског језика и књижевности – за потребе Боке Которске написати Правопис бокељског језика. For fun. Може ми се. Власник сам издавачке куће.

Бока Которска ће једва дочекати Правопис бокељског језика, ако ни због чега, а оно зато што је на мору све сувенир.

Дуж 100 км вијугаве Заливске обале невиђену популарност данас имају мајице, шоље, магнети, борсе за пјацу, привјесци за барке, имена бутига и хотела… с натписима на бокељском језику.

Кад се већ рашнирава, нека све иде бестрага, уз подигнуте руке и пјесму Здравка Чолића, честог госта будванских Нових година:

„Чини ти се грми / чини ти се с`јева / изгоре Планета / биће пропаст св`јета.

Пиће за младиће / банку за игранку / а св`јет нек пропадне / није нека штета…“

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: