Супер Вучић
1 min read
Србијом влада пост- модерна… То значи да коначно на власти имамо политичара који је подједнако прихватљив у земљи и иностранству. Особу која је истовремено борац за народна права, ловац на корупцију, искорјенитељ бирократије, пријатељ ЕУ и руски другар… Александар Вучић… Човјек који је најпопуларнији страни политичар из региона у Црној Гори, а истовремено особа о којој Ђукановићев режим има само лијепе ријечи… Какав је то човјек? Какве су његове чудотворне способности? На који он то начин успјешно брани Косово и Метохију у саставу Србије и другује са њемачким (данас већ бившим) министром Гвидом Вестервелеом?
Како он то брани интересе српког народа у Црној Гори и извињава се Ђукановићевом режиму због дјеловања оног великосрпског националисте и екстремног десничара Бориса Тадића (коме није доста што је скоро двадесет година шуровао са војводом Војиславом Р. Шешељем, него би сада желио да другоме украде првенство евроатлантских интеграција)… Да би привукао грађане Србије да за њега гласају на првим вишестраначким изборима, Слободан Милошевић није сматрао да је довољно што је вратио покрајине под власт Србије, нити што је успјешно подржао просрпску струју у Црној Гори, није било важно ни што је наслиједио моћ и новац бившег Савеза комуниста… У то вријеме Милошевић је „упао“ у савезни платни промет и остварио „економско чудо“ које код нас већина данас неоправдано приписује Анти Марковићу, грађани Србије су први и последњи пут имали већу просјечну зараду од грађана Хрватске…
На децембарске изборе 1990. изашло је јако много грађана… Милошевићева партија добила је 45 одсто гласова изашлих. Данас је СНС на челу са Вучићем, истина у мањој излазности, добио више од 48 одсто народних гласова! Све то за врло гласну борбу против корупције, предају сјеверног Косова, троструко брже задуживање него у доба Тадићевих влада, буџетски дефицит, пад реалних зарада, 26 умјесто 23 одсто незапослених у укупном броју радно способних, највише именовања по јединици времена у службеним новинама од 1991. године…
Шта је то привукло грађане Србије да гласају за Вучића и СПС? Вучић је несумњиво енергичан и способан политичар… Али да ли би реформатор у оронулој и у корупцију огрезлој српској држави уопште могао да буде популаран дуже од једног мандата? Не би… И зато Вучић и не спроводи реформе. Вучић и СНС су упорношћу, неморалношћу и срећним стицајем околности пронашли начин да се домогну плебисцитарне популарности и апсолутне власти. Наиме, бирачи старог СРС-а, данас већином СНС-а, највећим дијелом су необразован и сиромашан свијет (према истраживању из 2004. око 2/3 грађана који имају или немају само основношколско образовање гласало је за СРС), двије деценије су у мањој или већој мјери али увијек апсолутном већином подржавали исту странку. Данас је та странка владајућа. Ти људи за СРС нијесу гласали због националног или политичког програма гласали су за њу због тога што их је представљала у социјалном погледу. Гласаће док не буду живјели много горе него данас, или док се не нађе странка у коју ће финансијски и медијски бити уложено бар колико у стари СРС и данас СНС… На другој страни, демократски блок је пропао шапатом… Слаб, као и српски интелектуални кругови и средњи слој… Идеолошки подијељен озрачен комунизмом, окужен од америчких и њемачких безбједносних служби предвођен од медиокритета које су годинама узгајали Милошевићеви људи и страни амбасадори… Демократски блок се подијелио око питања на која није имао утицај, а са власти су га отјерале слаботиља и похлепа…
Чак ни у вријеме највеће Милошевићеве популарности његови кандидати нијесу имали шансе у грађанским бастионима Београда, Новог Сада и Ниша, као.ни у свим четничким упориштима. Данас, међутим, више није тако. СНС је побиједио свугдје осим у двије-три изоловане општине, већини крајева у којима преовладавају националне мањине и свега двије од седамнаест градских општина Београда…
Ако половина грађана у Вучићу и СНС-у види све што би жељела, а друга половина их сматра толико надмоћним да им се приклања… Шта је са странцима? Како видимо, у Берлину, Бриселу и Вашингтону можда и не подржавају Србију више и искреније него прије 2012. године, али зато по први пут од 1990. њихови медијски и пропагандни сервиси, армија њихових присталица и најамника у земљи, не нападају Вучића и СНС. Стотине хиљада грађана којима треба мишљење данас примају исте поруке из државних, парадржавних, „приватних“ и „слободних“ (а страних) медија…
Odličan tekst.