Суноврат једног превазиђеног наратива или — ко се боји српског света још?

Коначни крај једне истрошене идеологије, изупотребљаваног наратива, безнадежног дискурса који оно мало воде пије једино још код ситног и ништавног броја слуђених фаталиста, а у животу га одржавају преплаћени „интелектуалци” из земље и региона, данас је врхунио у најновијем иступу предсједника Црне Горе, Мила Ђукановића: најагресивнији напад великосрпског национализма на црногорску државу (…) који хоће Косово без Албанаца, и Црну Гору без Црногораца.

Овакве, сада већ, типизиране бесмислице понајбољи су одраз политичке немоћи, једа и отвореног бијеса јер се, доста споро, али неминовно, губе различите полуге моћи и бројне привилегије, али и чињеничног стања које је просто такво да некад први у реду миљеник Запада на Балкану више нема утицај да окупи више од неколико мршавих хиљада (једним дијелом плаћених) присталица. Наравно, покушаваће предсједник и даље да препада потенцијалне бираче бабарогом великосрпског хегемона из Београда, бауком српског света који ланцима звечи регионом, преименоваће Велику Србију у неке новије форме јер, као што су, одскора, промијенили и логотип, вријеме је да макар номинално освјеже и дискурс. Међутим, факат је да је, превише пута рабљена, магична карта злог окупатора Београда, и његове злокобне баке Русије, изгубила сваки значај у реалној политици, чак и у очима међународних партнера који се, прагматични какви јесу, неминовно баве другим стварима и имају преча посла од спашавања својих некадашњих партнера. Ово је нарочито постало јасно након године чудесних литија које су демонстрирале досад невиђени демократски, па и пацифистички, капацитет код оне стране коју је Ђукановићева медијска машинерија деценијама уназад означалава непријатељем демократије и регресивним фактором који пустоши грађански и секуларни лик Црне Горе. А опет, они који су досад „били” некакви носиоци европских вриједности, западних начела, отворени и толерантни, ових дана наоружани кратким цијевима, хладним оружјем, забарикадирани иза спаљених гума, спрјечавају вјерске обреде и кидишу на културно-историјске споменике од непроцјењивог значаја. Дјела, а не ријечи (како су такође говорили наши ментори са Запада), гласнија су од свих оружја за пропаганду којих, у Ђукановићевом арсеналу, има све мање и мање.

Са друге стране, шта је заправо српски свет? Он је створен оног тренутка кад су Срби престали да се плаше да буду Срби, кад им је било доста силом наметане кривице за све и свашта, српски дух се ослободио и овај процес је незаустављив, Срби се поново интегришу без обзира на административне границе јер нација је свеукупност људи уједињених заједницом судбине у заједницу карактера (како је говорио Ото Бауер), а нама је судбина иста и то су, опет, демонстрирале литије и протести против накарадног Закона о слободи вјероисповјести, који се нису организовале само у Црној Гори, већ и у скоро свим градовима Србије и Републике Српске. Ми смо уједињени и културолошки, истим језиком, писмом и заједничком историјом. Оно што су гушили сад се, одједном, рађа. А двије слике Црне Горе, искристалисале су се и кроз непорециви генерацијски јаз: насмијану младост пред Саборним Храмом Христовог Васкрсења у Подгорици 4. септембра, и средовјечне потомке комунизма који су истовремено протестовали на Цетињу. Српска идеја је, дакле, потентна сама по себи и, у том смислу, незаустављива и „њу неће нигда уставити нико” (како је пјевао пјесник).

Наравно, оно што је круцијално и ваља увијек напомињати, (колико год дјеловало сулудо што то уопште мора да се каже) јесте сљедеће: нико не жели Црну Гору без Црногораца (премда су високи функционери Ђукановићеве партије више пута експлицирали да је желе без Срба), нико не жели ни СПЦ без Црногораца, мир и суживот морају бити неприкосновени приоритет свих народа на простору који називамо регионом.