Шуковић и/или Śуковић

Насловљени „новинар“ прти кроз питање о – ограничавању слободе говора! Прти, дакле, кроз сопствену муку према којој, уколико слобода није ограничена, већ тиме сам принцип слободе (као да) доводи у питање.

Ипак, има нечег, рекли бисмо, безмало ексцентричног у ставу који држи да, слобода може бити функционална само ако дјелује на ограничавању идеје која у њој егзистира. Ограничена, свакако, путем неког спољашњег фактора, који обично јесте постављен и препознат у служби државног, репресивног апарата… Тако, ништа мање, медији јесу сам фашисоидни изум, у највећем броју случајева, да се разумијемо. Уз медије, ништа мање и полиција чини све како би се на власти одржала свакаква власт; то су, укратко, апарати којима није дато да мисле слободу која није слобода у ограничавању.

Шуковић је, без шале, ограничен! Невјероватно: у Черној Гори догузељали дотле, па гледамо ђе се „новинар“ залаже за ограничавање слободе говора. Има ли то игђенах подбог јаки, да се новинар упиње у покушају да се слобода говора ограничи, да се, ако добро разумијемо, ограничи материјал којим једино на своју славу располаже човјек, за разлику од других бића, каквa су, нпр., шкољке или звијезде. (Можда шум од Шуковића сматра како ограничавањем слободе говора постижемо саму рационализацију говора? Међутим, чисто сумњамо да је отишао так’ далеко кад је и ова идеја у питање.)

У реду, нађе се и тога у новоцрногорској идеологији, дабоме да и тако нешто с времена на вријеме да одушка себи, и кад може Мираш (боже ме опрости Владика) рећи да сваки у власти каткад зна да крадуцне (тим прије, зашто и овом нашем не опрости на таквом работању, а не све тражити длаку у јајету, није фино братијо), што не би могао Шуковић, као ваљда новинар, пропагирати идеју да је за опстанак слободе неопходно да се ограничи слобода говора. Ако сви упражњавају право на мишљење – такво какво је, није на нама да га сецирамо и анализирамо, да изигравамо психо-социо-лингвисте и томе сл. – то још не значи да им то гарантује право да о свему могу говорити, ослањајући се на право ђаољег слободног говора. Отуд Шуковић, као одани Деридин читалац и сљедбеник, разумије како је – „говор, увијек већ, говор по мртвом“ (Предговор за књигу: Ролан Барт по Ролан Барту.)

Што шутиш, Шуковићу?

Е, вала, и ти, Сибин, свашта нешто збориш! – рече ми у прекорном тону, јуче, на пензионерској клупи, Śале од Śавојевића, армирани комуњара, који само и искључиво прати портал Аналитику, гдје (што ваља да испратиш) ничу слободарске анализе које треба шеровати, будући да  према истима, што хитније, мора се ограничити слобода говора.

Мој добри и докони Śале, ти знаш за ону пјесму Говор коју потписује Ален Боске?

Не! – одврати брзи и приправни Śале – знаш да сам алергичан на слободарски настројене типове.

ОК, него, то ти велим због нечег сасвим другог, управо можда због тога што је говор сам по себи оно што лажира, тј., цензурише мисли. Тако Дерида хоће да му се призна да је, истовремено, и мислилац говора, да је онај који се интересује за извјесни тон присуства, какав јесте говор, најрадикални свједок пролазности, итд.

То су залудници, пази што ти велим, Сибин, па кога још може занимати такво нешто… Него, Шуковић је искорачио пред новинарством Црне Горе, и понудио занимљиву тезу за размишљање и процесуирање, према којој, ако имамо жељу и вољу спасити нам суверену слободу, онда је врло битно радити на сузбијању слободе говора, јер та слобода говора, подразумијева се, долази од Срба. То, Сибин, не могу да сварим: слободног Србина! Бити Србин, и још бити слободан, уз то живјети у Црној Гори, зар није мало много?! – понавља готово избезумљени Śале, изнутра иźеден црвеном мржњом.

Имаш право, невјероватна је то авантура данашњег слободног Србина у оваквој црвеној монтенегрини; зато ти и велим, Śале, да та врста слободе коју у данашњој Монтенегрини манифестује један Србин, да се тај израз већ граничи са нечим пјесничким. Колико год био бачен на маргину маргине (од медија до полиције, све дјелује против истинског српства, против правог знака слободе, без којег бићу није могуће да бивствујe онако како је за то предодређен), Србин остаје слободан, до те мјере да се таква слобода може још читати и као – осуђеност на слободу, што је метафизичка ствар! Шуковић збиља, не разумије да рад на ограничавању слободе само распаљује онај најдубљи имплус слободе, већ према томе што је слобода најживља тамо гдје је најугроженија.

Погађаш, као комуњара који постоји само у ограниченим зонама, Śале устаје са пензионерске клупе, и са Побједом савијеном у трубу, одлази без поздрава, сматрајући да, бити слободан, значи радити против Државе и друштва.

(ОК, ни Шуковић није далеко од овог мишленија!)

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: