Уостановио је велику разноврсност терена и многе особености које је он детаљно описао у свом путопису.
Дарвин
Пише: Војислав Гледић
Послије многобројних и детаљних испитивања обављених на територији Бразила, Уругваја, Аргентине и Патагоније, Дарвин је стекао увид у богатство живота биљака и животиња, стекао огромно искуству и сачинио велики број изванедно драгоцјених биљежака. Уостановио је велику разноврсност терена и многе особености које је он детаљно описао у свом путопису. Посебно је много написао о Патагонији и њеном оскудном и веома негостољубивом терену. Успјевао је, ипак, да уочава многе наизглед једва примјетне појединости и да им даде одговарајуће геолошко и биолошко тумачање. На броду је већ имао и веома богату колекцију разних узорака флоре и фауне које је непрекидно попуњавао. Његов брод је, пловећи према југу, посјетио и Фокландска острва (која се и данас налазе у енглеском посједу), да би детаљније испитао геолошке и билошке особености. Потом се упутио ка Огњеној земљи. Та област је посебно заинтересовала великог природњака јер му се јасно приказивала, као на длану, необично повезани слијед разлика животних облика у зависности од промјене климе, тј. повећања географске ширине. Ту се истовремено почела рађати његова оригинална и генијална мисао, која је послужила као један од камена темељаца његове теорије органске еволуције, о директном утицају спољашњих физичко-хемијских и климатско-временских услова на врсте и варијетете живота који настањују одређену територију.
„Како сам готов с Патагонијом и Фокландским острвљем – пише Дарвин у свом Дневнику за дан 17. децембар 1832. године – описаћу сада како смо први пут стигли у Огњену земљу. Нешто иза поднева заобиђосмо рт Сан Дијего и уђосмо у знаменити Леомеров тјеснац. Држали смо се саме обале Огњене земље, али смо кроз облаке могли назирати раскидане обрисе негостољубивог острва Статен. Кад смо улазили, били смо поздрављени онако како је ред код становника те дивље земље. Једна група урођеника, дјелимично сакривена густом шумом, чучала је на стрмој литици, која је штрчала над морем, и кад смо пролазили, скочили су на ноге и, машући дроњавим огртачима, подигли силну, бучну вику. Пратли су брод, и прије но што се смрачило видјели смо њихову ватру и чули њихово дивљачко викање. Лука обухвата красан дио водене површине, коју напола окружују заобљена брда од глиненог шкриљца, која све до саме воде покрива непрекидна, густа, мрачна шума. Један једини поглед на предио био је довољан да покаже како је потпуно различит од свега што сам икад угледао. Ноћу се подигао жесток вјетар, и његови снажни удари су с брдина хрујали мимо нас. Напољу би нас на отвореном мору ухватило невријеме, па можемо и ми, као и други, назвати тај затон Заливом Доброг успјеха.“
Послије проласка покрај Огњене земље и обиласка најјужнијих обала Јужне Америке, брод Бигл је упловио у Тихи океан и почео да плови ка сјеверним географским ширинама дуж западне обале континента. Читаво то вријеме је велики прирородњак користио погодне прилике како би, када би брод био усидрен, обавио своја посматрања и испитивања. Западна обала континента је била много негостољубивија и брдовитија од његовог источног дијела, са мање интересантних појединости, као и са тешко проходљивим обронцима високих планина. Дарвин детаљно и нашироко пише о својим истраживањима и утисцима из Чилеа. Посебно је дао сликовит и значајан опис једног снажног земљотреса који је изазвао велика разарања. Ипак, све те природњачке, геолошке, географске и климатске особености су имале и својих необичности и, у извјесном смислу, предности када их је разматрао овај велики научник. Посебно је био луцидан и оштроуман посматрач и истраживач када је била у питању богата флора и фауна што је, уосталом, био главни предмет путовања и проучавања тог великог природњака. Најзанимљивија област коју је након тог дијела континта славни путник посјетио представља боравак на чувеном архипелагу Галапагос (што у преводу значи Велика корњача), гдје је боравио од 15. септембра до 20. октобра 1835. године. Ту је Дарвин затекао прави рај не само за испитивање аутохтоног живота, рептила и других животиња, већ и за компративна проучавања у односу на сусједну, западну обалу Јужне Америке.
Иначе, острва Галапагос су удаљених око 800 до 1000 километара од континента, док је њихова међусобна раздаљина око 80 км. Овај архипелаг у геолошком смислу је стар од једног до 4 -5 милиона година и лежи мало јужније од самог полутара. Ријеч је, дакле, о релативно млађој геолошкој острвској творевини, али одвојеној од сусједног континенталног копна веома дубоким морем што је условило умногоме различитији и конвергентнији развој појединих врста живог свијета. Ту је Дарвин обавио своја најзначајнија истраживања и посматрања тако да је ахипелаг Галапагос након њега постао једно од најпознатуијих свјетских природних истраживачких локалитета. Иначе, то острвље је пронађено 1535. године, а коначно 1973. стављено је на листу природних богастава под заштитом Уједињених нација. Постоје два годишња периода, сушни и влажни, што условљава специфичности за развој и опстанак необично богатог и егзотичког живог свијета.
„Природопис тих острва – пише Дарвин – изванредно је занимљив и заиста заслужује пажњу. Већина живих бића налази се само на том острвљу, и нема их нигдје на другом мјесту. Чак се разликују и животиње различитих острва, али су све у изразитом сродству с онима у Америци, иако су острва одвојена од тог копна отвореним простором океана, који је широк између пет и шест стотина миља. Острвље је мали свијет за себе, или боље, сателит Америке, који је добио неколико залуталих насељеника и примио општи карактер својих урођених врста. Ако се узме у обзир мала површина тих острва, то нас још више изненађује број њихових урођених врста као и њихова ограничена распрострањеност. Кад видимо како се на свакој узвишици диже вулкански кратер, и да су границе река лаве још увијек јасне и очигледне, морамо сматрати да се на том мјесту у геолошки недавној прошлости простирала непрекидна морска површина. Тачно смо у објему, и у простору и у времену, пришли нешто ближе овој великој чињеници, тој тајни над тајнама – првој појави живих бића на Земљи.“
Из веома подробног и опширног путописа и забиљежака о Галапагоском архипелагу, овдје ћемо пренијети само још један Дарвинов детаљ: „Још нисам истакао најзначајније обиљежје природословља тог острвља, а то је да на различитим острвима у знатној мјери живе различите врсте. На то ме је први упозорио вицегувернер Лозон, који је тврдио да се корњаче разних острва међусовбно разликују и да се може сигурно казати са кога је острва која донесена. У почетку се нисам довољно освртао на то тврђење, па сам дјелимично помијешао збирке са два острва. Нисам никада ни сањао да би острва, удаљена око педесет или шездесет миља, већина на видику једно другоме, израђена од тачно истих стијена, смјештена под потпуно истом климом и дижући се до готово исте висине – могла бити различито настањена, али ћемо ускоро видјети да је то доиста тако. Судбина је већине путника да се, чим открију нешто најзанимљивије на било коме мјесту, морају журити да га напусте. Ја, међутим, морам да будем задовољан што сам могао скупити довољно материјала да утврдим ту необично важну чињеницу у распрострањености живих бића.“
Задивљен флором и фауном тог архипелага, Дарвин је својски и са великим одушевљењем почео да испитује многе појединости везане за аутентичне представнике живота у том одијељеном свијету, у изолованим условима. Прије свега, запазио је да живи свијет на тим острвима има доста сличности са живим врстама на копну Јужне Амеике, али да се и у многим појединостима разликује. За то су најбољи примјер биле, као што се види из претходног пасуса, неколико врста дуговјеких корњача које су, заправо, представљале ендемске врсте специфичне са свако острво поноасоб. Међутим, поједине птице које су способне да прелете велике раздаљине нису се разликовале од својих сродоника у Јужној Америци. Дарвину је било јасно да је то била посљедица чињенице да оне одржавају везу са копном што је значило да нису никако и никада потпуно прекинуле непосредне контакте за представницима истих врста на копну у Јужној Америци. Супротно томе, врсте које су биле изоловане, односно које нису могле да превале растојање од континента до острвâ, временом су се мијењале и постепено дивергирале од облика својих сродника, при чему се то испољавало не само у начину живота него и у њиховом изгледу, структури и тјелесној организацији. Ту битну чињеницу је Дарвин не само увидио и испитао, него је и адекватно објаснио чиме је, истовремено, почео да припрема терен за своја каснија генијална теоријска уопштавања.
„Почевши од јула 1854. године – написао је касније Дарвин – намијенио сам читаво вријеме уређењу своје велике збирке биљежака и израђивању посматрања и огледа с обзиром на преобликовање врста. За вријеме путовања Бигла био сам необично изненађен нејприје открићем у пампаским слојевима велике фосилне животиње покривене оклопом сличном оклопу данашњих пасанаца; затим редосљедом којим су се те животиње скоро потпуно сличних врста међусобно надомјештавале идући постепено према југу континента; и коначно јужноамеричким карактером већине врста са острва Галапагос, а посебно начином на који се оне међусобно лако разликују на сваком острву; ни једно од ових острва не изгледа премного старо са геолошког становишта.
Очигледно је да се ове и многе друге сличне чињенице не могу протумачити другачије него претпоставком да су се врсте постепено преобликовале. Тај предмет ме је заинтересовао. Но истовремено је било очигледно да ни дјеловање околних прилика, ни воља организма (нарочито када се ради о биљу) није могла протумачити безбројне случајеве у којима су се ти разноврсни организми одлично прилагодили свом начину живота; да се, на примјер, дјетлић или жаба пењачица успиње на стабло или да се сјеменке разносе малим кукицама или помоћу перја. Увијек сам био усхићен овим прилагођавањима, и све до тог тренутка, када су могла да буду протумачена, изгледало ми је готово немогућим покушај да индиректним доказима покажем да су се врсте преобликовале.“
Видимо, дакле, из овог Дарвиновог саопштења да му је идеја о еволуцији јавила још на путовању, посебно за вријеме боравка на Галапагосу, у додиру са огромним бројем непосредних искуствених чињеница. Уједно, овдје се јасно може запазити и Дарвиново дистанцирање од Ламарковог учења о наводном дјеловању воље и жеља у стварању нових органа или обликивању одређеног организма. Јасно је било да процес преобликовања живих бића има другачији узрок који се налази у самој материјалној стварности. Иначе, Дарвин је начинио и велики низ других веома значајних испитивања и проучавања која су имала за посљедицу стварање једног новог погледа на живи свијет читаве наше планете. Знаменита научна експедиције је након подужег боравка у Јужној Америци и њеномј прибаљу, као и у непосредној и даљој океанској острвској околини (Тахити), отпутовала ка Аустралији и њеним сусједним острвима. Срећна је била околност да је овај великан имао прилику, после Јужне Америке и Океаније, да своју изванредну моћ запажања и снагу теоријског уопштавања примијени на огромно богатство необично лијепих и карактеристичних примјерака живог свијета у још једном егзотичном и недодирнутом свијету какав је у његово вријеме постојао на свим мјестима која је посјетио током даљег свог путовања и крстарења до Новог Зеланда, Тасманије и Аустралије.
„Небо ме сачувало Ламаркових лудих погрешака, његове ‘тенденције ка напредовању’ и ‘прилагођавања усљед постојане животињске воље’ итд. Међутим, закључци до којих сам дошао не разликују се много од његових, иако су покретачи модификација потпуно различити. Мислим да сам пронашао (и у томе је претпоставка) веома једноставан начин којим се врста савршено прилагођава различитим сврхама“ – истиче Дарвин након својих испитивања и проучавања. Наравно, чињенице су биле најважнији полазни материјал у његовом истраживачком и научном раду, посебно када је била у питању природа са њеним безбројним могућностима испољавања и дјеловања. Дарвин је настојао да нађе адекватно узрочно објашњење свега онога што је установио и запазио на свом петогодишњем путу, при чему су се чињенице морале савршено уклапати у научну теорију. Није он, дакле, настојао да прави Прокрустове постеље „утискивања“ објективне стварности у унапријед припремљене шеме, него је, напротив, теоријске оквире стварао тако да су они били природни научни и мисаони теоријски амбијент довољо разрађен, „комодан“ и логички повезан да обухвати не само до тада установљене и познате, него и све многобројне касније откривене чињенице.
Аустралија је још увијек била недовољна позната и испитана, јер је, заправо била откривена релативно кратко вријеме прије Дарвиновог путовања па је стога била веома погодна територија за свестрана и детаљна проучавања. Стога је на том континетну Дарвин, слично претходним одредиштима, имао на располагању огоман чињенички материјал. Најзначајније његово запажање се односило на торбаре, на кенгура. Јасно му је било да је Аустралија, као копно, била у далекој геолошкој пошлости одвојена од осталог дијела Земљине површине. То се могло закључити и добро видјети управо по тамошњим ендемским врстама биљака и животиња. Стога се велики пиродњак детаљно позабавио испитивањем свих доступних животних форми које су се могле запазити током његовог боравка. Посебно треба нагласити да је Дарвина нарочито интересовала већ раније започета и све убрзанија колонизација и стварање све погоднијих услова за живот становништва. Овај природњак опширно разматра питање живота домородаца, као и контрасте између њих и новопристиглих насељеника. Уочио је и описао многе веома карактеристичне и специфичне појединости.
„Изнајмио сам човјека – пише Дарвин о Аустралији – и два коња да ме поведу у Бетерст, село које је лежало око стотину и двадесет миља у унутрашњости, усред великог подручја пашњака. Надао сам се, наиме, да ћу добити општи утисак о изгледу земље. Прва нас постаја пута доведе до Парамате, покрајинског градића, који је по важности одмах иза Сиднеја. Путеви су били изврсни, саграђени од утртог шљунка. У ту свуху је донијет базалт са даљине од више миља. Све је подсјећало сасвим на Енглеску; једино је крчми овдје било можда више. Чете окованих људи, или поворке кажњеника, који су се нечим огријешили о закон, нису, међутим, никако личили на Енглеску. Радили су везани ланцима под надзором људи с пушкама. Моћ коју влада има, да помоћу присилног рада смјеста изгради добре путеве по цијелој земљи, по мом мишљењу је главни разлог раном процвату те колоније… Крајња једноличност вегетације најзначајније је обиљежје највећег дијела Новог Јужног Велса. Свуда имамо отворен шумовити крај, док је земљиште дјелимично покривено слабом испашом, да се зеленило једва и примјећује…О сунчавом смирају група од неких двадесет црних урођеника прође крај нас, а сваки од њих је носио посебан свежањ сулица и другог оружја… Сви су они било дјелимично одјевени, и више њих је знало да говори помало енглески…Било ми је необично да гледам ту групу безопасних дивљака како путују усред цивилизованог свијета: не знају гдје ће преноћити, и живе од онога што у шуми могу да улове… Број урођеника нагло опада…“
<
У оквиру тог путовања експедиција брода Бигл је, претходно, посјетила и околна острва, посебно Нови Зеланд и Тасманију. Дарвину је јасно било да су и та егзотична острва, попут раније посјећених, нарочито архипелага Галапагос, представљала посебно изоловане екосистеме. Било је јасно да је постојање разних специфичних и ендемских врста била посљедица постојања дуготрајне изолованости између живог свијета на тим мјестима у односу на остало међусобно повезано свјетско копно. Дарвин је био добар познавалац геологије, науке која се тада тек била конституисана, тако да му је и то знање много користило у његовом генијалном стварању велике научне теорије. Интересантно је напоменути да је овај велики природњак успио да открије и поједине фосиле, на разним мјестима, што га је још више учвстило у његовом другачијем поимању постојања и мијењања живог свијета и његових безбројних модификација и варијетета. Научник се интересовао и за све друге појединости везане за земље које је посјетио, посебно за услове и начин живота локалног становништва, односно необичних урођаника, о чему је сачувао многе аутентичне забиљешке пуне вриједних и драгоцјених запажања, опсервација и констатација.
Са овог путовања велики прородњак је понио мноштво изванредно значајних утисака и примјерака живог свијета и тако обезбиједио огромно и драгоцено богатство које му је послужило за каснија детаљнија природњачка испитивања. На основу тог матеијала је, поред других података, потом успио да изгради нову, оригиналну теорију о еволутивном узлазном току живог свијета, од примитивнијих ка све сложенијим и савршенијим облицима. На путовању је, на примјер, уживао да једе месо армадила и разних врста необичних глодара. У Патагонији је окусио месо пуме и неких других звијери, да би се на Галапагосу сладио укусним месом од игуана и корњача. Посебно су га привлачиле корњаче не само као предмет помног и детаљног посматрања и проучавања, већ и као необично укусне животиње чије месо је са уживањем јео. Месо ових галапагоских становника га је толико одушевило да је са собом понио чак четрдесет осам ових оклопника како би му се нашли при руци код куће у Енглеској. На путовању је Дарвин доживио и прво свјетско признање. Капетан Фицрој је, рецимо, 12. фебруара 1834. године, када је Дарвин напунио 25. годину, свом сапутнику „поклонио“ највиши врх на Огњеној земљи назвавши га Маунт Дарвин (надморска висина му износи 2350 метрара). Касније је славни енглески природњак добио још многе географске топониме, као што су, на примјер, по једна планина на Антартику и Тасманији, градове у Аустралији и Калифорнији, један вулкан на Галапагосу, једно село у Зимбабвеу и др.
Путовање на Биглу се завршило након петогодишњег одсуствовања из Енглеске, при чему је славни природњак упознао заиста велики бој необично значајних области на јужној Земљиној хемисфери. Обавио је мноштво посматрања и сакупио огроман истраживачки материјал, начинио обиље минуциозних забиљежака, сакупио велики број колекција разних примјерака флоре и фауне и истовремено стекао огромно искуство које је било од непроцјењивог значаја за читаву науку, али и за разноврсна филолозофска разматрања. Умјесто смјерног и суздржљивог теолога и будућег перспективног свешеника, стасао је један од највећих и најтемељитијих научника и истраживача у историји. „Посљедњег дана мјесеца августа усидрисмо се по други пут у Порто Праја на Капвердском острвљу. Одатле смо наставили пут до Азора, гдје смо остали шест дана. Другог октобра (1836) пристали смо на енглеској обали. У Фалмауту се искрцах с Бигла, пошто сам на томе добром малом броду проживио готово пет година“, забиљежио је Дарвин у свом Дневнику завршетак свог чувеног путовања на једрењаку око свијета.
Није црногорски ако није српски; илустрација: ИН4С
